Otkrila da je niko od njegovih kolega nije kontaktirao od njegove smrti 😲
Juče se navršilo tačno pet godina otkako je preminuo legendarni Džej Ramadanovski. Tim povodom je na Novom groblju u Beogradu, u Aleji zaslužnih građana, održan pomen. Obeležavanju godišnjice smrti, pete po redu, prisustvovali su članovi porodice i svega troje kolega - Mina Kostić, Acko Nezirović i Zoran Jagodić Rule, o čemu se dosta polemiše u javnosti.
Foto: Instagram.com/@marija_ramadanovski
O uspomeni na legendarnog pevača je reporter emisije Premijera razgovarao sa njegovom naslednicom, pevačicom Marijom Ramadanovski.
Svake godine je taj 6. decembar ključni dan, kada mislimo na njega, ali to je tako tokom cele godine. Najviše mi je falio na dan kada sam se udavala i dobila ćerku, to su dva ključna trenutka kada mi je nedostajao. Mislim da bi bio srećan i ponosan na mene. Naravno, postoje svakodnevni trenuci gde nam fali, gde ga pominjemo. Trudimo se da sačuvamo uspomenu na njega, prenosimo to s kolena na koleno, i na našu decu.
Ona je istakla da joj je i dalje jako teško, ali da se mora nastaviti dalje, te da on nije čovek koji se može zaboraviti.
Kad pomislim da je pet godina prošlo, šta se sve izdešavalo za tih pet godina... Verujem da sada kada bi me video u gradu, negde sreo, da ne bi prepoznao da sam to ja. Naravno da je teško, ali život mora dalje. On je tu sa nama. On je čovek koji ne može da se zaboravi. Ljudi koji su ga voleli, slušali njegove pesme...
Foto: Printscreen YouTube/NZ
Ona je otkrila i da je niko od njegovih kolega ne zove, ali da ona nikome ne zamera.
Imam kontakt sa određenim ljudima sa kojima sam bila u kontaktu dok je on bio živ. Što se tiče estrade i ostalih kolega, nisam imala kontakt ni za njegovog života. Svako radi po svom osećaju, svi koji žele da dođu na njegovu godišnjicu, rođendan, pomen, uvek mogu da dođu, ko je kad slobodan, kad ko želi... Nikom ne zameram, svako neka radi po osećaju i kako misli da treba.
Ona je otkrila da isto važi i za njenu karijeru, da joj niko nije pomogao, iako su mnogi davali velika obećanja.
Tako sam vaspitana da nikog ne cimam, ne zovem, ne smaram na taj način. Sramota me je i glupo mi je da bilo kome šta tražim. Mene konkretno da je neko pozvao, ja bih se uvek javila iz poštovanja prema tatinim kolegama. Ne očekujem ni od koga ništa. Ne želim da produbljujem tu temu i da ispadne da ja nekog pozivam na to. Sve tatine kolege poštujem, slušam njihovu muziku. Najbitnije mi je to što je moj otac zauzeo to mesto koje niko neće zauzeti još za svog života. Dovoljno mi je što sam njegova ćerka i što sam imala takvog oca.
Na kraju je otkrila i postoji li nešto zbog čega žali u odnosu sa ocem:
Ima mnogo toga što mu nisam rekla, jer smo generalno manje vremena provodili zajedno. Živela sam sa majkom, on se bavio tim poslom, nije bio kod kuće. Ne znam da li je bio svestan koliki je moj idol, koliko ja njega volim. To je nešto što mi je ostavio u amanet, talenat i dar od Boga. Nadam se da negde vidi sve to što sam radila otkad nije sa nama i da je barem malčice ponosan na mene, koliko sam ja na njega. Kad god mi je teško ili imam tremu, ja se setim njega i uzdignute glave i puna snage nastavim dalje.
Autor: redportal.rs
