Između sna i događaja stoji čovek. Njega treba pobediti!
Branko Miljković dao je intervju na Radio Beogradu u oktobru 1960. godine povodom dodele Oktobarske nagrade grada Beograda, koju je dobio za zbirku poezije Vatra i ništa.
O poeziji i njenim oblicima tada je ovako govorio:
Vreme poetskih oblika kao čvrstih i čistih konstrukcija je prošlo. Diskontinuirana moderna poezija, ukoliko neguje oblik, neguje ga kao privid i iluziju. O nekakvom stvarnom vraćanju na staro nema ni govora.
Klasični poetski oblici su vezani za linearno, koje je, kako kaže Kasu, iščezlo iz našega života. Teorija kvanta i četvrta dimenzija, kojom je izmeren sav nemir savremenog čoveka, ne mogu biti zagovornici neke nove forme, čvrste i fiktivno neprikosnovene kao nekad.
Kod mene se forma, oblik, melodija, celina ne javljaju kao nešto stvarno, već kao uspomena, sećanje, udaljenost, nostalgija.
Kad već govorimo o poetskom obliku, recite nam nešto o obliku svoje Paralelne pesme iz knjige Vatra i ništa.
U toj pesmi sam pokušao da ostvarim simultanu poeziju. Dva nezavisna poetska toka međusobno se prepiru i doživljavaju kontrapunkt. Ta pesma je primer čiste poezije koja je oslobođena ne samo oblika kao namere već i vremena.
Šta mislite o odnosu poezija-stvarnost?
Samo ono što je postalo unutarnja stvarnost može da bude izvor poezije. To je jedina stvarnost sa gnoseološkog i estetskog stanovišta. Ali zadatak poezije nije u tome da odrazi tu stvarnost, već da je pobedi i rastvori. Između sna i događaja stoji čovek.
Vreme poetskih oblika kao čvrstih i čistih konstrukcija je prošlo. Diskontinuirana moderna poezija, ukoliko neguje oblik, neguje ga kao privid i iluziju. O nekakvom stvarnom vraćanju na staro nema ni govora.
