MISTERIJE SVETE ZEMLJE: LITURGIJA na vrhu planine ZA KRAJ SVETA ☦️📿

Za oko nevidljivi, al za čistu dušu zanavek prisutni nevidljivi MONASI

Sveta Gora, odnosno poluostrvo Atos, uprkos tome što je spolja naizgled jednostavan monaška država - i dalje je i mesto obavijeno milenijumima utkanih legendi. Jedna od njih je i tajna o nevidljivim podvožnicima, koji će , o kraju ovog sveta, služiti liturgiju na vrhu planine Atos.

Starosedeoci Atosa smatraju da postoji jedno bratsvo monaha koje je najstarije na Svetoj Gori. Poslednji put ih je video, kako kažu, mladi monah nakon jutarnje liturgije kada je ugledao u udolini 6 nagih isposnika monaha koje nikada pre nije video - gledao ih je kako sahranjuju sedmog, svog brata.

Kada su ga ugledali, prišli su mu i naveli da po tradiciji njihovo bratsvo mora da ima sedam monaha. Te su njega, kao prvu osobu koju su sreli nakon sahrane, pozvali da im se pridruži i da zameni njihovog preminulog brata. Monah je srcem poželeo da bude deo njih, jer je znao o kakvom bratstvu se radi, ali nije sme da odluči bez dozvole svog starešine.

Šest pustinjaka ga je zdušno pohvalilo za poslušnost i složilo se da monah treba da ode i upita starešinu za dozvolu u skladu sa manastirskim zakonima. Tražili su samo jedno, da se zakune da će kada se vrati biti sam i da nikoga neće povesti sa sobom.

Monah je odmah otišao do svoga starešine, koji je čuvši za zahtev i za priču posve obuzet šestoricommonaha. Stalno je ponavljao da mora da ih vidi, makar i po cenu svoga života.

Mladi monah i njegov starešina, tako krenuše da ih traže, lutajući šumom, spotičući se o kamenje - ali ni traga od monaha. Samo grmlje, suva trava i blistavo nebo. Šumske livade gde se susrete mladi monah sa misterioznom braćom nigde ne bi više, iako je ceo kraj znao kao svoj džep. Dugo su lutali bezuspešno dok strešina naposletku se shvati da ih nikada neće videti, jer mu to ne beše suđeno.

Bratsvo, koje se opisuje u ovoj priči, smtra se za najsvetije na celoj Svetoj Gori. O njemu postoji i drevna legenda - upravo će ovi pustinjaci odslužiti poslednju Liturgiju na vrhu Atosa kada će, prema rečima Svetih Otaca, doći kraj sveta - odnosno drugi dolazak Hristov. Oni neće okusiti smrt, već će se preoblikovati i doživeti preobraženje pred svetlosti Božijom.

O ovim tajanstvenim starcima, podvižnicima, koji žive u vrtu Presvete Bogorodice, u najizolovanijim delovima Atosa, pripovedaju mnogi na Svetoj Gori. Oni se pojavljuju gde žele i kome žele, najčešće monasima koji su do kraja očistili srce svoje, a ponekad se ukažu i hodočasnicima koji žive hrišćanskim životom. Onima koje se mole celim srcem za cao svet.

Za njih se kaže da su primili posebne darove od boga i da žive u gotovo nemogućim uslovima - živi su čudom Božijim, bez skloništa, bez odeće, bez ičega. Teško je ljudima da poveruju. No ipak ima mnogo poštovanih staraca koji su se susreli sa ovim tajanstvenim, nevidljivim vojnicima Gospoda.

SVEDOČENJE STARCA PAJSIJA I DRUGIH

Kada sam 1950. godine prvi put stigao do Svete gore, dogodilo mi se da sam se na putu od Kavsokalivije do Svete Ane izgubio. Umesto da odem do skita Svete Ane, sledio sam stazu koja je vodila do vrha Svete Gore. Prošavši dovoljno dugačak deo puta, shvatio sam da se penjem i počeo da tražim način za povratak. Dok sam tražio put nazad, zamolio sam Bogorodicu da mi pomogne i odjednom se preda mnom pojavio pustinjak, čije je lice zračilo svetlošću. Izgledalo je da ima oko sedamdeset godina, a iz njegove odeće bilo je moguće zaključiti da ne komunicira sa ljudima. Na sebi je imao platnenu sutanu, svu izgorelu i pocepanu, a preko ramena kožnu torbu, takođe izbledelu, prepunu rupa.

Pre nego što sam uopšte imao vremena da otvorim usta, rekao mi je: ‘Dete moje, ovaj put nije do svete Ane’, i pokazao mi put koji mi je bio potreban. Iz svega se videlo da preda mnom stoji svetitelj. Pitao sam pustinjaka gde živi. Odgovorio mi je: ‘Ovde’ – i pokazao na vrh Atosa. Posle toga uzeh njegov blagoslov i pođoh stazom na koju me je uputio i koja me je vodila pravo do Svete Ane.

Pored starca Pajsija, otac Atanasije (Kambanaos), lekar Velike lavre, pisao je o tajnim atonskim podvižnicima skrivenim od očiju običnih smrtnika u časopisu Svetogorska biblioteka, koji je izlazio na Atosu 1930-1938. Prostrani, retko naseljeni i gusto šumoviti prostori između isposnica Male Svete Ane i Glozije imenovani su kao područje gde podvižnici žive. Malobrojni, kojima je bila čast da vide ove pustinjake, opisali su ih kao sjajne, gotovo lišene svega telesnog, potpuno gole, ali prekrivene blistavom odećom Božanske blagodati.

Otac Atanasije se osvrnuo na svedočenje starca Antonija iz skita Svetog Petra, koji je došao u Lavru da ispuni nalog koji su mu dali ovi nevidljivi podvižnici:

Idi i reci lekaru u Lavri da će se uskoro razboleti i umreti, te se stoga mora pripremiti.

Monah Andrej piše u svetogorskom Pateriku:

Nakon kratkog vremena otac Atanasije razboleo i bez ikakvih težih bolesti zauvek zaspao, objavivši pred smrt informacije da ovi sveti podvižnici postoje i lutaju pustinjama Atosa – u slavu Božiju i u duhovnu korist stanovnika Svete Gore.

Otac Ks., koji se 26 godina podvizavao na Atosu, takođe je ispričao:

amo jednom me je Gospod blagoslovio da vidim jednog od ovih pustinjaka. U to vreme bio sam mlad monah, živeo sam u Velikoj lavri i često, ispunjavajući određena poslušanja, posećivao razne manastire i isposnice Svete Gore. Uvek sam putovao peške. Ponekad sam noćivao u šumi. I jednom – bilo je to zimi, a staze su bile prekrivene snegom – izgubio sam se. I tada sam video: iza grmlja, sasvim blizu, lepog starca, ukrašenog sivom kosom i golog ramena, koje nije pokriveno nikakvom odećom. Oče, blagoslovi, dojurio sam do njega. Ali on se okrenuo i, ne progovorivši ni reči, brzo nestao u šumi. Poslednje što sam video bila su njegova potpuno gola leđa.