Još 1939. godine Albert Ajnštajn je objavio članak u Annals of Mathematics, tvrdeći da crne rupe ne postoje u prirodi. Četvrt veka kasnije Marten Šmit otkriva kvazare (snažne izvore svetlosti), koji su vidljivi sa neverovatnih distanci. Ove enigmatske tačke svetla objasnili su tek sredinom 60-ih godina prošlog veka Jakov Zaledović i Ed Salpeter. Definisane su kao supermasivne crne rupe koje se hrane gasom iz svojih galaksija.
Kada gas teče ka crnoj rupi i kada ga uhvati gravitacija, on počinje da se vrti kao vir u vodi. Kako se brzina povećava a kretanje gasa se bliži brzini svetlosti, nastaje zagrevanje kroz trenje, jer se njegova gustina povećava.
Kao posledica toga, disk tzv. vira počinje da svetli toliko jako da sagori oko 10% svoje mase i sija nemerljivo više od svih zvezda u svojoj galaksiji.
Zbog tolike energije koja se oslobađa kvazari su vidljivi i na samim krajevima univerzuma (ivici vidljivosti, odnosno ekspanzije). Decenijama kasnije astronomi su otkrili da skoro svaka galaksija sadrži crnu rupu u svom centru, koje su mirne većinom vremena, ali s vremena na vreme izbacuju sadržaj u kosmos - postaju kvazari.
Ove godine Nobelova nagrada za fiziku dodeljena je Andrea Ghecu i Rejnardu Genzelu zbog pružanja neoborivih dokaza da se crne rupe, iako "mirne" u ovom trenutku, nalaze i u centru naše galaksije. Ovaj gigant, koji je težak 4 miliona Sunca, trenutno spava. Ali da je "upaljen", bio bi 4 miliona puta snažniji od trenutnog slabog signala koji registrujemo od njega.
Iako je trenutno miran, postoje tragovi da nije bilo tako oduvek. Što nije nimalo iznenađujuće. Par gigantskih oblaka gasa, prozvanih Fermijevi mehuri, primećeni su kako odaju energiju i "izviru" u blizini galaktičkog centra duž rotacione ose Mlečnog puta. Oni ukazuju da je "skoro" došlo do epizode "hranjenja crne rupe".
Da li bi masivno odašiljanje svetlosti i energije iz kvazara naše galaksije uticalo na život na Zemlji? U principu, da . S obzirom da oni nose štetne X i ultraljubičaste zrake (radijaciju). Da je Sunčev sistem samo 10 puta bliži centru galaksije, jedna takva epizoda imala bi sposobnost da kompletno dezintegriše atmosfere kako Marsa tako i Zemlje. Na našu sreću, nije.
Svejedno, velike doze radijacije bi u velikoj meri oslabile rast kompleksnih oblika života na Zemlji.
Takođe, većina podataka poslednjih godina naginje ka tome da je Sunce nastalo mnogo bliže centru galaksije i da je u današnju poziciju došlo serijom gravitacionih udaraca koji su ga odaljili od centra. Da nije došlo do pomeranja, zaista niko ne zna kakav oblik života bi se razvio na Zemlji. Pride, ovo može i objasniti kako je za tako kratko vreme nivo kiseonika na Zemlji dostigao tako visok nivo.
Svakoga ko uspe definitivno i neoborivo da dokaže vezu između crne rupe u centru naše galaksije i nastanka života na Zemlji čeka Nobelova nagrada.
Prošlost Venere kao ogledalo u budućnost Zemlje 🧐
Autor: Abraham Loeb / redportal.rs
