- Moja deca sve rade. Kako ustanu srede krevet, pa kad mi sednemo kafu da popijemo, oni čajeve piju. Pomažu oko ručka, hoće kod životinja i u baštu. Ovi žuljevi su im jer su mi pomagali da krunim kukuruz. Voleo bih da ih bar nekad nagradim sladoledom jer prepričavaju stalno kako su bili srećni kad su ga jeli na ekskurziji, ali nemamo da im damo - odgovorio je domaćin, Žarko Vukić, pojašnjavajući ono što nam je prvo upalo u oči, otkud deci žuljevi na rukama.
Kako obično biva, gde je velika sloga tu je i velika ljubav. ❤️❤️
Ovo potvrđuje i slučaj porodice Vukić iz sela Viteževo kraj Žabara. Iako ovi mali vitezovi, Milica (13), Anica (11), Tijana (10), Aleksa (8) i Mitar (6), odrastaju u nemaštini, bogati su u duši. Bogato je i njihovo selo, kazuju fasade, za razliku od njihove skoro 100 godina stare kuće!
- Većina ljudi odavde živi u inostranstvu. Mi nismo želeli u tuđinu, ništa nam ne može biti lepše od našeg sela. Boli me samo što ne mogu deci priuštiti bolje uslove, da ne odrastaju u kući od blata, slame i vlage, da se ne guramo svi u jednom krevetu i da se ne kupaju u korito - dodao je Žarko šta ga najviše tišti, sad već sa suzama u očima i knedlama u grlu.
Foto: Srbi za Srbe/NZ
Deca su, ne skidajući osmehe, odmah pohitala da nam pokažu kako se njih sedmoro smesti na jedan krevet, priznajući da zimi ume da bude hladno jer se greju samo na jednu furunu.
- Ovde se poređamo i spavamo. Iznad je velika mapa jer želimo jednog dana ceo svet da obiđemo. Sad je malo manje gledamo jer nam brane tata i mama da često palimo sijalicu, hoće da udari struja od kad se urušio plafon zbog prokišnjavanja - povikaše uglas mali Vukići, koji u svojoj malenoj sobi sanjaju velike snove.
Bori se otac Žarko koliko može. 🧑🏻🦱💪 Iako nema stalan posao, ne odbija ništa, gde god može neka dnevnica da se zaradi. Tu su i socijalna pomoć, dečiji dodatak, bašta, plastenik, svinje, kokoške…
Foto: Srbi za Srbe/NZ
O svemu zajedno sa njim brine supruga Višnja koja je, slobodno možemo reći, stub domaćinstva. 👩🏻✅
- Kako padne mrak, tako iz rupa izlaze bube i miševi. Iako se plaše, veseli su. Evo Aleksa voli harmoniku. Kad vidi na televizor, on krene isto sa njegovi prstići da svira, al’ bez harmonike - kaže ona.
Iako zna za mnoge životne nedaće, Višnja kaže da pruža deci pre svega ljubav, ali ih i uči da ništa ne treba da shvate za preteško. Kako samo kaže, samo joj jedna stvar teško pada - kada joj decu zadirkuju u školi. 😞
- Ja sam, nažalost, imala jako težak život. Bilo nas je sedmoro, ali nas je majka ostavila, a otac je umro mlad. Podizali su nas baba i deda. Zbog svega toga pružam mojoj deci ljubav i nije mi ništa teško za njih. Teško mi je samo kad čujem da ih zadirkuju u školi i što neće da im dođu na rođendane ili zovnu na svoje. Ipak, zadržavam tu veselost u sebi. Mnogo sam se obradovala i vi kad ste pozvali, skakala sam od sreće. Zagrlila sam svu decu i rekla da nam dolazi nada - uključila se i ona u razgovor, gledajući nas netremice s očima punim nekog pozitivnog iščekivanja.
Foto: Srbi za Srbe/NZ
Vukići su 2020. godine krenuli sa izgradnjom nove kuće, nakon što su od dobrih ljudi dobili nešto materijala. 🏠✅
Sami su zidali i vukli sve, čak je i mali Mitar kotrljao blokove. Ipak, nakon dobrog početka sve je stalo. Kuća im stoji neukrovljena već godinama, da je gledaju i da se nadaju da će nada stići.
- Ne vredi, sve je skupo, a treba prehraniti decu… Verujte da odužujem leti što uzimam zimi. Desi se i da nema, pa trpimo. Stisne muka, pa nekad zadremam za stolom. Ne diram onda decu, neka ih, nek se bar malo raskomote u krevetu - rekao je još dobri i namučeni Žarko.
Foto: Srbi za Srbe/NZ
Prema legendi, nekada su se u ovom mestu spremali vitezovi za boj protiv Turaka. Verovatno otud i prelep naziv sela – Viteževo. ⚔️
I kao što su se naši neustrašivi preci borili za opstanak srpskog naroda u ovim krajevima, tako je danas porodica Vukić jedna od retkih koje svojom brojnošću omogućavaju da ovo naselje živi.
- Moja deca sve rade. Kako ustanu srede krevet, pa kad mi sednemo kafu da popijemo, oni čajeve piju. Pomažu oko ručka, hoće kod životinja i u baštu. Ovi žuljevi su im jer su mi pomagali da krunim kukuruz. Voleo bih da ih bar nekad nagradim sladoledom jer prepričavaju stalno kako su bili srećni kad su ga jeli na ekskurziji, ali nemamo da im damo - odgovorio je domaćin, Žarko Vukić, pojašnjavajući ono što nam je prvo upalo u oči, otkud deci žuljevi na rukama.
