Oduvek smo smatrali da smo mi, kao civilizacija i rasa, više nego fascinantni svim bićima na Mlečnom putu. Zašto? Možemo im biti zanimljivi koliko i nama mravi u mravinjaku. Tu su, slatki su, ali ih 2 puta niko neće pogledati.
Naše Sunce se formiralo relativno kasno u kontekstu kompletne istorije univerzuma. Većina zvezda koje vidimo je milijardama godina starija od naše zvezde. Zapravo, toliko starija da je većina već potrošila svoju nuklearnu energiju i ohladila se u ono što nazivamo zvezde beli patuljci. Takođe, relativno skoro smo otkrili da više od polovine zvezda sličnih našem Suncu imaju u svojoj orbiti bar jednu planetu nalik Zemlji. Slučnu njoj u smislu da se nalazi u zlatnoj zoni u kojoj su prisutni svi uslovi za hemijske reakcije i prisustvo vode u tečnom stanju.
S obzirom na ovakvo stanje stvari, postoji šansa da se život sličan onom na Zemlji razvio na više mesta. Ako je to tačno, znači da su se neke inteligentne vrste razvijale milionima godina duže od nas. I stoga mnoge se mogu jednostavno odlučiti da nas ne pipaju. Tišina, koju potvrđuje i Fermijev paradoks, može čak i da pokaže da ne da nismo posebni nego smo najverovatnije mala nerazvijena zabit jednaka kosmičkom ekvivalentu železničke stanice Lapovo u februaru. 😱
I mnoge naše pretpostavke o drugim oblicima života na planetama su takođe pogrešne. Na primer, svi ljudi na planeti Zemlji dele genetsko nasleđe. Što uopšte ne mora biti na drugim planetama. Na najbližoj planeti sličnoj našoj, koja se zove Proxima Centauri b, flora i fauna mogle bi biti dramatično drugačije od naše. Sa životinjama koje imaju ogromne oči prilagođene infracrvenoj radijaciji obližnje zvezde Proxima Centauri.
Takođe Proxima b je 20 puta bliža Suncu od naše planete, tako da je "zaključana" u smislu da je uvek okrenuta istom stranom ka Suncu. Iz tog razloga bića koja žive na svetloj strani planete mogu biti dijametralno suprotna onima koji žive na tamnoj strani. Sva vegetacija bi bila isključivo prilagođena infracrvenoj svetlosti, zbog čega bi trava bila crvena a ne zelena kao naša. 😄
Još teže bi bilo predvideti tehnološki razvoj takvih civilizacija, posebno ako su milijardama godina ispred nas. Zbog toga, u našem osluškivanju svemira sve moramo da katalogizujemo i da reagujemo na sve signale. Ako naši instrumenti nisu dovoljno osetljivi, nikada ih nećemo otkriti. Prostije rečeno, kao da želimo da u beskrajnom okeanu upecamo pticu uz pomoc nožića. Niti znamo gde smo, niti znamo kako izgleda to što lovimo.
Svi naši sistemi potrage za inteligencijom su bazirani na nama, što može biti katastrofalna greška. Ali kako otkrivamo novu tehnologiju, tako njene tragove uključujemo u potragu - što možda može da nam omogući da pronađemo onu civilizaciju koja je koristi.
Prethodno pomenuti Fermijev paradoks je pomalo pretenciozan u tome da pretpostavlja ljudsku posebnost u svemiru. Realnost može biti ta da smo bolno obični i određeni za nestajanje. Zašto bi naše galaktičke susede interesovalo bilo šta u vezi sa nama? Možemo se isto zapitati, kao i sam Enriko Fermi, kako to da nema još uvek turista iz svemira da nas posete? 🤔
Međunarodna svemirska stanica dobija luksuzni hotel
Snimak Japana iz SVEMIRA izgleda nestvarno 🌏
Jesmo li SAMI U SVEMIRU? 👽
Autor: Avi Loeb / redportal.rs
