U celokpunoj ljudskoj istoriji, malo je odista imena koji se izgovaraju sa toliko strahopoštovanja poput imena Temudžina - Džingis Kana. Prema svim merilima, on je najveći osvajač u do sada poznatoj istoriji i tvorac najveće kontinentalne imperije koja je do ikada postojala - iznikle iz gomilice malih plemena u Mongoliji.
Suštinski postoje samo tri razloga.
1. RATNA MAŠINERIJA I NEZAUSTAVLJIVA MONGOLSKA HORDA
Od trena njegovog rođenja, Temudžin je bio obeležen za uspeh i moć. Bar nam tako navode njegovi biografi i hroničari iz najstarijih nama dostupnih tekstova tog perioda, a posebno prema najstarijem preživelom mongolskom tekstu Tajna istorija Mongola.
Kako navode, rođen je držeći čvsto u pesnici ugrušak krvi - zasigurno znak da će biti veliki ratnik.
Ali za sada je još uvek bio samo Temudžin daleko od njegovog titularnog imena Džingis Kan pod kojim će ostati zapamćen. Kao mlad bio jhe samo još jedno siroče, dete bez plemena koje živelo u mongolskoj stepi hraneći se bobicama i loveći pacove i ptice.
Kako od siročeta do Kana? Kako se navodi, sve je počelo stvaranjem pametne mreže saveza. Prva preko svoje žene Borte, druga nakon otmice svoje žene sa moćnim kanom pod imenom Toghrul.
Na taj način Temudžin je dobio vojsku, i na putu je bio da dokaže je jedan od najvećih genija rata, taktike i strategije koji je ikada krasio bojno polje.
Kako sumira istoričar Ričard Gabriel u svojoj knjizi Džingis Kan najveći general: Hrabri Subotai:
Suštinski, njegov genij se sastojao u tome što je uspeo da stvori mongolsku armiju koja je bila sposobna da vodi operacije sa takvim nivoom efikasnosti i efektivnosti, da je ona u svokom domenu apsolutno nadmašivala sposobnost bilo kog neprijatelja da se odbrani.
Mongoli su bili prva armija koja je u pravom smislu te reči razvila moderan koncept ratne komande i ratnih ciljeva, kako strateških tako i taktičkih, gde je izbor načina i rešenja za probleme u ostvarivanju njih ostavljeno na slobodu komndantima samih jedinica. Akcenat je bio na inicijativi, inovacijama i fleksibilnosti.
Armija pod Džingis Kanom je bila odlično povezana, koristili su razvijeni sistem kurira i u potpunosti inkorporilali sve taktike sabotaže i špijunaže. Kada bi došao trenutak za udar - neprijatelj nbe bi znao šta ga je snašlo. Mongoli su, primarno, bili vrhunske profesionalne jurišne jedinice, operišući u gustim grupacijama konjanika i konjičkih strelaca.
Nije mnogo vremena prošlo a Temudžin je već nosio titulu Džingi Kan i vladao je imperijom od Kine do Irana.
2. MILOSRDNI I PROSVEĆENI TIRANIN
Kada stvorite najveću imperiju u istoriji čovečanstva, sigurno je da ćete doći u kontakt sa velikim brojem različitih etničkih i kulturnih grupa. Za mnoge imperijaliste to je bio problem, te su ga skoro uvel rešavali nasilje, pokrštavanjem i nasilnim deportacijama. No za Džingis Kana to nije bio problem.
Može zvučati čudno, ali Mongolima uopšte nije smetala religijska različitost u carstvu. Uopšteno gledano Mongoli su bili veoma tolerantni prema različitim religijama u okviru svoje masivne imperije. Čak, kao takvi, u mnogome su pospešili konekciju i interakciju izmešu kulturološki naprednih i bogatih zajednica centralne i južne Azije, te Evrope i naposletu Bliskog istoka.
Mongoli su bili nezainteresovani za rasne, etničke ili lingvističke razlike što je rezultiralo mešanjem različitih zajednica, vezama i mešanjem kultura u okviru imperije. Mnogi od najvernijih generala i dvorskih zvaničnika Džingisa Kana bili su poreklom iz najrazličitijih zajednica Evriazijskog kontinenta.
Najveći dokaz toga imamo na polju genetike i rodoslova Džingisa Kana, koji je više nego dovoljan da nam pokaže koliko su se zapravo Mongoli mešali sa osvojenim narodima. Ženili su se lokalcima, unajmljivali njihove zanatlije, slušali njihove vojne eksperte, pa čak i apsorbovali, unapredili i širili filozofiju i umetnost kultura koje su porazili.
Naširoko usvojena slika Mongola koju su isključivo pljačkaške horde silovatelja koje na umu imaju samo smrt i uništenje, daleko je od istine - odnosno nije zapravo cela istina o Mongolima. Malo je naučne pažnje posvećeno značajnim doprinosima ovih stepskih naroda u njihovoj patronaži i mecenstvu u umetnosti - posebno tokom 13. i 14. veka.
Daleko od toga da su se isključivo bavili uništenjem, Džingis Kan i njegovi potomci učestvovali su i pomagali izgradnju velikih gradova i projekata u infrastrukturi. Direktno su finansirali razvoj medicina i atronomije, i sponorisali velike inženjerske poduhvate.
U domenu društvenih nauka pomagali su umetnost i istorijske nauke, posebno konfučijanske monahe i tibetanske sveštenike, ohrabrujućći podizanje novih hramova i manastira.
Iako se surova brutalnost njihovih ratnih pohoda ne može ignorisati, ne može se takođe zanemariti ni njihov uticaj na kulturu Evroazije.
3. PREDAJ SE ILI UMRI
Džingis kan je imao samo jedan zakon za pokorene i poražene - potčini se ili budi totalno zbrisan.
Masakri poraženih populacija, zajedno sa sveopštim terorom, su bila oružja koja je on redovno koristio. NJegov praksa poziva celih gradova na predaju te potonje organizovano i sitematsko klanje svih koji su to odbili se često opisuje kao čist psihološki rat. Otpor samo donosi zatiranje sa lica Zemlje.
Toliko je bila ekstremna mongolska kazna za sve koji se usude da im se suprotstave da su često bili jasno okarakterisani kao genocidni, posebno današnjim standardima. Savremenici Velikog Kana koji pisali o osvajanjima, navode na primer da su populacije Mađarske i Kine prepolovljene kao posledica mongolske okupacije. Grad Kijev, prema srednjovekovnim izvorima, je sveden od velikog i veoma naseljenog grada na skoro ništa, ostavljeno je oko stotinak kuća sa stanovnicima koji su držani kao robovi.
Druge osvojene zemlje su prolazile bolje, ali ne za nešto mnogo više ili značajnije. Poraženi su često bili odvajani u posebne grupe, oni koji su posedovali znanja ili bili vrsne zanatlije su često bili pošteđivani i slati nazad u velike ongolske gradove da nastave svoj rad.
Žene i deca su bili predavani mongolskim vojnicima kao robovi i nove žene i na taj način su bili ponovo reintegrisani u mongolsko društvo. Svi ostali su bili sumarno ubijani, često u određenim jasno odeljenim kontigentima dodeljenim ponaosob svakom mongolskom vojniku na izvršenje.
Čak i najmanji prestup prema mongolskoj časti je nekada bio dovoljan da pokrene ono što bi mi danas okarakterisali kao genocid.
Ukratko, Mongoli nisu davali ni pet para kom se bogu moliš, kako se oblačiš ili iz koje si kulture, ali bi surovo, sumarno i nemilosrdno pobili sve sa sve njihovim kućniom ljubimcima ako im se ne pruži maksimalna i bezuslovna lojalnost.
Mongolska imperija se širila na krilima terora. Koji vladar ili njegov narod bi želeo da se odupre ako bi kazna bila potpuno istrebljenje.
U Srbiji je takođe zabeležen upad Mongola u 12. veku, koji je stigao sve do bogatih romanskih gradova na Jadranu. Zanimljivo je da kao posledica njega imamo na svakom naselju u srednjovekovnoj Srbiji sloj spaljivanja, dok su razmere uništenja bile tolike da efektivno po nekim tumačenjima možemo da kažemo da imamo nastanak nove forme svakodnevne kulture nakon toga.
Autor: redportal.rs