Početkom 20. veka, kada je američka Poštanska služba (USPS) uvela uslugu slanja paketa, siromašne porodice pronašle su neočekivan način da je iskoriste slali su svoju decu kao „poštanske pošiljke“. Ova neobična praksa bila je rezultat kombinacije siromaštva, nedostatka transportnih opcija i poverenja u instituciju pošte, koja je tada predstavljala pouzdanu i pristupačnu mrežu širom zemlje.
Jedan od najpoznatijih slučajeva zabeležen je 1913. godine, kada je devojčica iz Ohaja „poslata“ svojoj baki udaljenoj 73 milje, uz poštarinu od svega 53 centa. Deca su formalno tretirana kao „paketi“, ali su putovala u pratnji poštara, koji su ih smatrali delom svoje odgovornosti. Pravila su bila nejasna, pa su porodice koristile rupe u propisima kako bi obezbedile jeftin transport.
Ova praksa nije dugo trajala već 1915. godine USPS je zvanično zabranio slanje dece putem poštanskih usluga. Ipak, priče o „poštanskoj deci“ ostale su deo američkog folklora i svedoče o tome koliko su porodice bile spremne da se snalaze u teškim ekonomskim okolnostima.
Danas, ova epizoda iz istorije deluje gotovo neverovatno, ali podseća na vreme kada su granice između praktičnosti i apsurda bile mnogo tanje. Pošta je bila više od institucije – bila je spas za porodice koje su tražile način da ostanu povezane, čak i po cenu da svoje najmlađe pošalju „u paketu“.
Autor: redportal.rs
