Sjaj srpskog atletskog asa u Grčkoj za prvo mesto u trci na 400 metara i novi državni rekord u konkurenciji do 23 godine.
Jedan od najboljih reprezentativaca Srbije, 22- godišnji Boško Kijanović pokorio je Kalamatu, briljantnim letom na tartan stazi izdominirao i rezultatom 45.72 zasluženo osvojio novo zlato, ovaj put na mitingu svetske čelendžer serije. Prva trka u sezoni 2022. na otvorenom donela je mladom srpskom šampionu obaranje državnog rekorda za mlađe seniore, obaranje ličnog rekorda za 75 stotinki i ujedno treći najbolji rezultat Srbije svih vremena. Seniorski rekord naše zemlje u trci na 400 metara napolju drži Slobodan Branković. Boško je pre ove trke istrčao i sjajan rezultat na 100 m – 10.54 s.
Kijanović je sjajne rezultate u 2022. najavio na takmičenju „Belgrade Indoor Meeting“ održanom 7. marta kada je oborio nacionalni rekord star 30 godina tako što je istrčao 46,22 u trci na 400 metara i na taj način za jednu stotinku prestigao sadašnjeg direktora Atletskog saveza Srbije Slobodana Brankovića koji je 1992. godine postavio taj rekord. Na Svetskom atletskom prvenstvu u dvorani koje je održano u beogradskoj Areni zauzeo je 10. poziciju.
Ceo pripremni period za zimsku sezonu je protekao u iščekivanju Svetskog prvenstva i popravljanja ličnog rekorda na 400 m. Pred sam početak sezone, krajem decembra, desila se povreda zadnje lože koja me je odvojila od takmičenja mesec i po dana i nastojala da poprilično poremeti moje planove za sezonu. Broj takmičenja mi je praktično bio prepolovljen i ostalo mi je veoma malo vremena da se spremim za Svetsko prvenstvo, međutim, zahvaljujući velikoj psihičkoj stabilnosti, poverenju trenera i kvalitetnom saniranju povrede, na stazu sam se vratio još bolji nego pre, što je otvorilo put za velike uspehe, do kojih sam na kraju i došao. To su bili novi seniorski državni rekord rezultatom 46.22 s i plasman u polufinale Svetskog prvenstva, i to u rodnom gradu, pred domaćom publikom koja je takođe veoma zaslužna za moje rezultate. Čitavo prvenstvo je bilo ispraćeno izvanrednom organizacijom i atmosferom što me je zaista dodatno motivisalo.
Kijanović u 2022. cilja još 2 velika takmičenja.
Rezultatski plan za letnju sezonu je vreme što bolje od 46 sekundi i mogući napad na seniorski državni rekord na otvorenom, dok su opšte ambicije finale Evropskog prvenstva u Minhenu i plasman na Svetsko prvenstvo u Oregonu.
Šampion, rekorder, student, primeran i vredan mladić. Upoznajmo bolje Boška Kijanovića budućnost srpske “kraljice sportova”.
Gde najviše voli da trenira Boško Kijanović i kakav je jedan radni dan u životu vrhunskog atletičara?
Najviše volim da treniram na otvorenom, bilo da je to atletski stadion ili priroda, tada se osećam bolje zbog većeg prisustva kiseonika u odnosu na dvoranske uslove sto utiče i na kvalitet treninga. Trening uglavnom imam ujutru, tada volim da se probudim što bliže terminu, jer mi se čini da kako dan prolazi, imam sve manje energije, zato želim svu da iskoristim odmah na početku dana, u najbolje svrhe. U međuvremenu veoma lagano doručkujem. Nakon toga sledi oporavak u vidu odmora, masaža i kvalitetnih i obimnih obroka. Ako imam trening i popodne, taj ciklus se samo ponovi, a ako nemam, ostatak dana volim da provodim sa meni bliskim ljudima, prošetam, čitam raznu literaturu, analiziram rečnik srpskih reči i izraza, igram video igre i slušam muziku. Ako se nekada osećam veoma umorno i iscrpljeno, ceo ostatak dana provedem u odmaranju. Jedina stalna obaveza osim treninga mi je fakultet, kada slede kolokvijumi i ispiti, tada uglavnom ceo ostatak dana provedem učeći.
Koliko je zahtevan poziv kojim se baviš, koliko iziskuju od sportiste svakodnevni rad i posvećenost, koliko je ova disciplina teška?
Atletika je skup velikog broja unikatnih i zahtevnih disciplina. Moja glavna disciplina zahteva veoma precizan odnos svih elementarnih fizičkih sposobnosti i po mnogima je jedna od najtežih, ako ne i najteža disciplina u atletici. Samim tim, pravilna priprema tela se velikim delom odvija i van staze, u vidu obimne ali selektivne ishrane, dobijanja dovoljnog broja sati sna, detaljnim upoznavanjem i proširivanjem znanja o samoj disciplini i funkcionisanju ljudskog tela, kao i po meni najbitnijeg aspekta - psihičke pripreme. Ona je neprestana, nezahvalna i može biti veoma iscrpljujuća. Mislim da je konstantno samopouzdanje od krucijalnog značaja za uspeh u atletici. Jedan momenat slabosti u karijeri atletičara je dovoljan da ona krene u pogrešnom pravcu
Kako su tekli atletski počeci Kijanovića i kako si se odlučilo za ovaj sport?
Kao dete sam uvek bio veoma aktivan i impulsivan, stalno sam bio gladan sporta i aktivnosti, nije bilo bitno kakva je vrsta aktivnosti u pitanju, već samo da je to češća i intenzivnija. To je video i moj brat Aleksa koji je 2014. godine počeo da se bavi atletikom i preporučio mi da se i ja oprobam, tako da su moji prvi atletski trenizni počeli 2015. godine. U početku sam trenirao za 100 i 200 metara, ali sam prema disciplini na 400 metara uvek imao neku vrstu strahopoštovanja. Izgledala mi je veoma izazovno i gladijatorski, u njoj sam video potencijal da ispoljim apsolutno svu energiju i potrebu za aktivnošću, i u svojoj drugoj sezoni sam se u njoj i oprobao. Sve ostalo je istorija.
Šta bi danas uradio drugačije i šta je presudilo da ostane u atletici?
Šta bih danas uradio drugačije? To pitanje bi najadekvatnije bilo da budem upitan neposredno nakon završetka trke na 400m. Tada bih Vam odgovorio da bih voleo da nikada nisam izabrao tu disciplinu. Ali trenutno, u regularnom fizičkom stanju mogu samo da kažem da ništa ne bih uradio drugačije zato što verujem da sam na pravom putu koji je stvoren upravo iskustvima koja nisam mogao da menjam. Ono što je presudilo da ostanem u atletici je način na koji ona oblikuje čoveka, i psihički i fizički. S jedne strane uči da budemo strpljivi, tolerantni, istrajni i posvećeni, dok sa druge strane održava zdravlje mišića, kostiju, zglobova, unutrašnjih organa i uopšte čitavog organizma. Atletika je za mene jednostavno kompletan sport bez slabr tačke. Jedan od mojih primarnih ciljeva u atletici, kako u narednih par godina, tako i u daljoj karijeri, jeste da ostanem na vrhunskom nivou što veći broj godina, želim da se bavim atletikom što je duže moguće i što frekventnije osećam draž postizanja vrhunskuh rezultata.
Događaj koji je Bošku ostao u najlepšoj uspomeni?
S obzirim na to da su moja dva najveća uspeha ostvarena nedavno, oni mi trenutno nisu utkani u memoriju kao uspomene, već kao nešto što i dalje traje i što se treba upotpuniti još boljom letnjom sezonom. Zbog toga je i posle nekoliko godina, moja najlepša uspomena u atletici Svetsko juniorsko prvenstvo 2018. godine u Tampereu. Ostvarivanje norme za to prvenstvo je bio moj neprestani san tokom čitave te godine u kojoj sam napravio veliki iskorak u mom odnosu prema treninzima, takmičenjima, ishrani, oporavku i atletici uopšte. Mislim da i posle ovoliko godina ne postoji period u mom životu u kom sam se više trudio nego tada, i dan danas žudim za tim da toliki deo sebe predam atletici, ali ipak sam tada bio dosta mlađi, gladniji za uspehom, bio sam autsajder...Tada sam se, suprotno Svetskom prvenstvu u Beogradu, plasirao u polufinale kao jedan od najlošije rangiranih 400-metraša pre prvenstva. Tada su emocije počele da rade više nego ikad. Sam odlazak na svetsko prvenstvo mi je do tada bio vrhunac života, a samo nekoliko dana kasnije sam i tu granicu pomerio, na svom prvom velikom takmičenju. Biće veoma teško da bilo koji moj uspeh nadmaši ovakvu hronologiju događaja i splet emocija, ali ne i nemoguće, jer da sam u životu poistovećivao reči "veoma teško" i "nemoguće", sve što sam do sada ostvario uistinu i ne bi bilo moguće.
Autor: redportal.rs
