Ovaj rođeni Dorćolac školovao se i živeo širom sveta, igrao je fudbal, bavio se još ponekim stvarima - posebno turbulentnih devedesetih - ali je na kraju odlučio da ceo svoj život posveti veri i Beogradu.
Muftija beogradski Mustafa Jusufspahić je čovek blage reči. O čemu god da govori - iz njegovih rečenica izbijaju pomiriteljski ton i razumevanje. Ovaj rođeni Dorćolac školovao se i živeo širom sveta, igrao je fudbal, bavio se još ponekim stvarima - posebno turbulentnih devedesetih - ali je na kraju odlučio da ceo svoj život posveti veri i Beogradu. Od 2013. godine je, uz ostalo, aktivan i u Vojsci Srbije kao glavni imam. Ima čin majora.
Novinar Kurira intervjuisao je Beogradskog muftiju o raznoraznim temama, odnosu sa SPC, koronavirusu, njegovoj istoriji kao i ljubavi prema sportu.
Kako ste doživeli ovu pandemiju koronavirusa?
To je jedno veliko iskušenje. Bog je u Kuranu rekao da je kod njega i bolest i lek, te da za svaku bolest postoji lek, osim za starost i smrt. Verujem da je ovo izazov i nauci i ljudima od struke da nađu lek što pre kako bi pomogli čovečanstvu. Treba da radimo ono što nam ljudi od struke predlažu.
Podržavate vakcinaciju?
Podržavam sve što može doprineti da ponovo ozdravimo i da sačuvamo zdravlje. Vakcina je bila i danas je instrument odbrane ljudskog zdravlja. Ako bih vam rekao da ne podržavam - možda bih uticao na ljude koji mogu sutra da umru zbog toga i onda sam ja odgovoran za smrt. A mi u islamskoj terminologiji nemamo genocid, nego: ako jednog čoveka ubiješ - kao da si ubio ceo svet; ako jednog čoveka spaseš - kao da si spasao ceo svet.
Da li imate utisak da nam kao društvu treba više dijaloga o svemu? Kao da svi govorimo, a niko nikog ne sluša...
Da, da... To je, nažalost, tako u svim sferama. Živimo, globalno, u društvu u kojem se nikad više hrane nije proizvodilo, a nikad više nismo imali gladnih ljudi. Dalje, medicina je danas na najvišem nivou, a imamo toliko bolesnih ljudi. Imamo toliko instrumenata za komunikaciju, društvene mreže i slično, a ljudi nikad manje nisu komunicirali. S druge strane, nije svačije ni da priča. Jer, svako može da priča, ali mora se znati koje vrednosti treba da islivaju i da odgajaju društvo. Demokratija je pogrešno interpretirana, pa svako može svakome da kaže sve, da psuje... Zato nam ostaje vera, da verujemo da bog sve to negde registruje, da postoji sudnji dan, kad se već ovde ne može očekivati totalna pravda. Dakle, da zaključim, fali nam više dijaloga, ali kvalitetnog dijaloga. Inače, ja sam neko ko voli sport i mislim da je "istresanje" kroz sport najlepši dijalog. Treba nam to. "Istresemo" se, pa idemo na treće poluvreme da sedimo, pričamo... Sport je jedna grana koju treba iskoristiti kad je reč o dijalogu.
Kad smo već kod sporta, vi volite fudbal, volite Partizan, trenirali ste sa Zvezdom... Otkud ta ljubav prema sportu?
Trenirao sam kao klinac. U Beogradu nije bilo srednje teološke škole, islamske, pa sam nastavio školovanje u Sarajevu. Nastavio sam da treniram u FK Sarajevo, dobro smo napredovali, bilo smo na kraju prvenstva Jugoslavije za juniore u finalu sa Zvezdom. Cvetković, tadašnji sekretar, rekao je tada mom ocu (Hamdija Jusufspahić, bio je počasni reis-ul-ulema Islamske zajednice Srbije i dugogodišnji beogradski muftija, prim. nov.) i meni da, kao beogradsko dete, treba dođem u Zvezdu, da me čeka dres... Na narednom raspustu sam trenirao s njima, misleći da ću to sa svojom generacijom, međutim, u svlačionicu ulaze Dragiša Binić, Piksi... Mislio sam da sam pogrešio svlačionicu. Onda su me poveli u Zrenjanin na utakmicu protiv Proletera, ali nisam smeo da igram zvanično za Zvezdu, jer sam bio registrovan u klubu u Sarajevu. Tako sam, da bih igrao i da bi videli kakav sam na terenu, dobio dres s prezimenom Janković. Izađemo na teren, ali jedan poslastičar, koji je poznavao mog oca i mene, kad me je video, počeo je da viče: "Mustafa, Mustafa..." Tako da su me sklonili iako mi je trener rekao da sam dobro igrao poluvreme.
Koliko pratite politička zbivanja?
Onoliko koliko od politike zavisim. A svi puno zavisimo. Nažalost, previše je politike u islamu, a premalo islama u politici. Vidimo da su se stvarale neke političke partije koje, zarad nekih svojih interesa, zloupotrebljavaju islam i Islamsku zajednicu, infrastrukturu Islamske zajednice itd. Tako je globalno, a, nažalost, i ovde od pre nekoliko godina. Mi smo, inače, izričito protiv političkog islama, ali nismo protiv islamske politike, jer ona je ta koja gradi pojedinca u moralnom smislu.
Ima li danas više sloge u Islamskoj zajednici nego ranije, kad je bilo sukoba, teških reči, podela...?
Ide ka boljem nego što je bilo ranijih godina. Narod je zreliji, sve više stvari shvata, dosta mu je svađa... Narod tu najviše i ispašta. Oni koji su na najvišim pozicijama u zajednici treba da vode ljude ka jedinstvu. A na malom političkom prostoru je nastalo više partija, pa je tako onaj koji je trebalo da pomiri dve zaraćene strane - osnovao treću partiju. Dakle, nije mu ni bila ambicija da pomiri braću, već da profitira. Mi imamo danas velike profitere, a tu je i strani faktor, koji pokušava da se umeša. Zaista smo u teškoj situaciji. Takođe, napadani smo u Skupštini poslednjih godina, a nismo imali priliku da odgovorimo. Pa ako je Skupština dom svih građana, dajte nam priliku jednom mesečno da i tamo nešto kažemo. Problem je i što u zvaničnim organima mi, kao priznata Islamska zajednica, nemamo predstavnika, nego je dato nekim drugim ljudima da predstavljaju sve nas i budu jedini zastupnici. Na kraju, i u medijima smo samo kad se svađamo. Gram mržnje je medijima interesantniji od tone ljubavi.
Nakon što je 2013. godine u Vojsci Srbije ponovo ustanovljena verska služba, vi ste imenovani za glavnog vojnog imama u činu kapetana, imate danas čin majora...
Mi smo se samo vratili na nešto što je nestalo pre 74 godine. Dobra je odluka da se Bog i moral vrate u vojsku. Znate, radilo se nekad u ime kralja, ali kralj je smrtan, ali kad radite u ime Boga - on je besmrtan, on je večnost. Kad mi u ime Boga čuvamo svoju zemlju, to ima dodatnu punoću i težinu. U Srbiji se više od 90 odsto ljudi deklariše kao verujuće, verujuće u monoteističkim religijama, veruje dakle u jednog Boga. I to je ono što nas spaja. Ima dosta izazova u Vojsci Srbije, ali imamo i dosta dobre odgovore. To je možda i jedina institucija u kojoj se na svakodnevnom nivou pop, hodža i sveštenik viđaju u jednoj kancelariji i razmenjuju iskustva, žive zajedno, dele vazduh...
Dobro ste poznavali pevača Džeja Ramadanovskog, koji je umro prošle godine...
Džej je dolazio ovde, u džamiju, viđali smo se... Znao sam ga od osamdesetih, kad je imao svoj klub i kad je radio s Oliverom Mandićem. Bio je raja, bio je faca, voleo je da se šali, uvek veseo... Lepo je bilo imati ga u društvu. Nekoliko nedelja pre smrti je dolazio u džamiju, bio je na molitvi petkom, tražio mi je da mu potpišem jedan prevod Kurana... Dao sam mu. Pevao je mom sinu Omaru iako je već bio bolestan, stradale su mu glasne žice, ali je toliko bio pun duha da je zapevao. On je, inače, pevao na više jezika. Jednom kad su mi došli prijatelji iz Italije, ali poreklom Pakistanci, on im je pevao na njihovom jeziku.
Kakav je utisak ostavio teniser Novak Đoković na vas kad ste se upoznali?
Divan čovek. I on i njegova porodica. Otac mu je radoholik, izabrao je teži način i Bog ga je nagradio - sve svoje je uložio, jer je verovao da njegov sin može da dosegne vrh. Novak se nije uzdigao, a imao je sve mogućnosti da bude ohol. Nije se uzneo, srdačan je sa svima, ostao je pribran, na zemlji, i zato ga najveći deo sveta i voli. Ne vole ga neki snobovi, oni ga ne vole i napadaju ga zato što i on nije snob. Molimo se uvek za njegov uspeh.
Kakva je bila vaša veza s čuvenim bokserom Muhamedom Alijem?
Bio je ovde 1984. godine. Došao je u Beograd na savetovanje kod doktora Medenice, koji ga je lečio od Parkinsonove bolesti, i izrazio je želju da dođe u džamiju. Šalio se, pozirao u gardu s mojim ocem, klanjao je... Sedamdesetih smo se budili u tri ujutru da gledamo njegove mečeve protiv Frejzera, Formana... Bio je ljudska veličina.
Koliko ste zadovoljni saradnjom sa SPC i patrijarhom Porfirijem?
S Porfirijem smo, pre svega, prijatelji dugo godina. On je sad na početku, ali vidimo dobru šansu za dobar dijalog sa SPC. A i država ima velika iskušenja, ne treba i mi iz verskih zajednica da joj otežavamo. Nadam se, s druge strane, da će jednog dana doći i naši problemi na red da se rešavaju. Najosnovniji problem je to što nemamo dozvolu za gradnju nove džamije u Beogradu. Više od 35 godina obnavljamo zahtev. Ne volimo da se bavimo politikom, ali nemojte da nas terate da osnivamo političku partiju da biste nas pogledali...
Razgovaramo u Bajrakli džamiji, koju je grupa huligana zapalila 17. marta 2004. godine, nakon martovskih nemira na Kosovu i Metohiji, što je bio, kao, neki "odgovor" na paljenje srpskih crkava na Kosmetu. Kako se danas, sa ove vremenske distance, sećate tog dana?
Bio sam tog dana ovde, u džamiji... Meni je to bilo neshvatljivo, jedan užasan period i nešto što nikad ne mogu da zaboravim. Pre svega, ne mogu da shvatim ljude koji su to učinili. Ne znam šta su time dobili. Možda su neki tek sada shvatili šta su tada uradili. Mi, po islamu, verujemo da sve što se dešava - dešava se Božjom odredbom. Da je Bog hteo to da spreči - sprečio bi. Ali on je pustio da mi pokažemo svoj obraz, svoje srce, da položimo ili padnemo ispit. Kao vernik, tako na to moram da gledam. Nema toga što Bog ne može da spreči. Taj dan su se sreli dobro i zlo. U svojim komšijama sam video dosta tuge, razočaranja, postiđenosti zbog postupaka nekih drugih. Mnogo toga smo proživeli, 11 paljenja džamije je bilo samo tokom mog života, bilo je pokušaja dizanja u vazduh, bacanja Molotovljevih koktela... Za svaki politički sudar na nekom drugom mestu mi smo bili žrtva.
O Kosovu i kosovskom problemuAlbanci i Srbi moraju da nađu zajednički jezikKako gledate na stanje na Kosovu, te na razrešavanje kosovskog čvora?
Pozivam ljude da žive u miru. Malo je onih koji danas pozivaju na mir, a kad odete kod najobičnijih ljudi, tamo vidite da oni samo to žele. Nije Bog u Kuranu satanizovao Srbe, a nije ni u Bibliji satanizovao Albance. Imamo spojnicu koja se zove Bog. SPC i Islamska zajednica su uvek bile pokazatelj kako treba živeti. Kosovo je zemlja Srbije koju treba gajiti, Kosovo je kolevka Srba koji su se rodili tamo, kao što je i Srbija kolevka Muslimanima i Albancima koji se rađaju ovde. Kosovo je mesto gde ljudi treba da žive zajedno, džaba sve ako nema ljudi tu da žive. Šta vredi zemlja ako nema ljudi? Albanci i Srbi moraju da nađu zajednički jezik, a to je moguće kroz ekonomiju - kao što se već i radi - kroz kulturu, sport...
Autor: Boban Karović
