Gledajući u fino pokošenu travu, koja je i tokom jeseni zadržala zelenilo i sjaj, teško da možete da zamislite da su na tom istom polju ležala tela nevinih ljudi. Ko može u jednom lepo uređenom memorijalnom parku, sa cvećem, mirnim šetačima i brižljivo klesanim belim kamenom tako živo da zamisli polje prepuno krvi, mržnje, zla i smrti? U ovom gradu to se, ipak, oseća na svakom koraku. Zločine nije prekrilo vreme.
Kragujevačke rane još nisu zarasle, tu još mnogi polažu cveće ne samo slavnim precima, već svojoj braći, sestrama, roditeljima, bakama i dekama koji počivaju na masovnim grobnicama.
Svaki korak u Šumaricama budi sećanje na streljanje đaka, pa čak i dečice, profesora, sveštenika, sećanje na obične prolaznike koji su sa ulica dovođeni u topovske šupe, pa brutalno ubijeni po formuli "100 za jednog". U muzeju 21. oktobar čuvaju se i poruke nekih od njih.
- Deco, osvetite oca. Steva - pisao je Stevan Vuleta rukom, znajući da su mu sati odbrojani, da će poruka stići do njegovih najmilijih kada već bude ležao na masovnoj grobnici. I mnogi su pisali tako, već pozdravivši se sa životom, a retki su zaista i bili oslobođeni.
Telo preko tela, zemlja natopljena krvlju, muk u Šumaricama i tiha patnja u gradu koji je zavijen u crno.
Ljudi su oktobra 1941. godine ostali bez najmilijih bez ikakve nade da mogu bar dostojno da ih sahrane. Oni i danas dolaze u park, gde cveće ostavljaju na masovnim grobnicama, umesto na groblju pokraj spomenika, imena i prezimena.
Šetajući Šumaricama novinari Telegrafa su susreli baku Roksandu (84), koja je ove godine obeležila 8 decenija od gubitka oca.
- Moj otac je streljan kada sam imala 4 godine. Otac mog muža takođe je streljan u Šumaricama - priča Roksanda Tomašević.
U međuvremenu ostala je sama, a zatekli su je u društvu prijateljice.
- Kada je veliki školski čas, gledamo, a posle idemo po parcelama. Otac mog muža sahranjen je pored jezera, a moj otac počiva iza muzeja. Verujemo da su tu, jer niko nije mogao sa sigurnošću da nam kaže to. Sećam se da se moja majka mučila, pokušavala da pronađe grob i nije uspela - priča nam baka Roksanda Tomašević.
Lokacija jezera nalazi se na oko 2 km od muzeja. Tela su, dakle, bila rasuta svuda. Čitav park pretvoren je u veliku masovnu grobnicu, a sporadično nailazite na oivičene cvetne bašte, koje ukazuju na mesto pokopa. Gdegod da su videli slobodno mesto, bez ikakvog reda, Nemci su ubijali ljude.
- Prilikom zakopavanja streljanih treba paziti da se tamo ne stvaraju srpska svetilišta (hodočašća). Stavljanje krstova na grobove, ukrašavanje istih itd. treba sprečiti. Zato treba sahranjivanja vršiti namedno na usamljenim mestima - deo je uputstva generala Bemea o načinu zakopavanja streljanih.
Na kraju blage padine livade, pored novoizgrađene crkve-kapele, nalazi se jedan od najjezivijih spomenika sa isklesanom kosturskom glavom. Nedaleko od njega jedna cvetna baštica i strašan natpis na belom kamenu:
- Ovde su fašistički krvnici pokosili mitraljezima i petnaestoro nevine dece od 8 do 10 godina zajedno sa njihovom braćom i očevima - kako piše na spomeniku.
U muzeju možete videti i druge potresne poruke đaka, ali i običnih ljudi, mladih ili onih u ranom zrelom dobu, koji su tek osnovali porodice i za sobom ostavili dečicu. Profesori, intelektualci, radnici, zanatlije, trgovci, seljaci... Svi su odbrojavali sate u topovskim šupama i svojim najmilijima napisali kratke poruke.
"Daro, čuvaj decu, ljubi ih mesto mene. Tvoj muž Draga. Ljubi te i grli i decu Miodraga i Branu", napisao je Dragutin (32).
"Sećajte se moji mene, jer me više nema. Vaš nesretni Laza", napisao je ubijeni Lazar Perišić.
Muzej 21. oktobar mesto je koje bi svako ko boravi u Kragujevcu morao da obiđe. Pomalo je udaljen od prvih zgrada, pa možete umesto pešačenja, ako nemate vremena, pozvati taksi, koji ne bi trebalo da bude skuplji od 200 dinara. Za 20-30 minuta obići ćete celu postavku i tih pola sata tišine pamtićete dugo... To je najmanje što kragujevačke žrtve zaslužuju.
Autor: Mateja Beljan
