Dok zapadni analitičari uveliko slave i tvrde da je Moskva već izgubila, bivši glavnokomandujući Oružanih snaga Ukrajine, Valerij Zalužni, šalje dramatično upozorenje: "Nemojte pretpostavljati da je Rusija izgubila rat." Ova opasna zabluda, prema njegovim rečima, proizilazi iz površnog posmatranja pojedinačnih uspeha na frontu, dok se šira, mnogo surovija strateška slika potpuno zanemaruje.
Sve veći broj analitičara na Zapadu pokušava da plasira tezu da je sukob blizu kraja, ukazujući na uspešne ukrajinske udare na rusku logistiku i kritičnu infrastrukturu. Međutim, Zalužni smatra da je to samozavaravanje. Moderno ratovanje, kako objašnjava, više ne nagrađuje taktičke pobede na način na koji je to nekada činilo. Napredak u tehnologiji dronova, preciznim udarima i sveprisutnom nadzoru pretvorio je ratište u prostor gde su brzi manevri prošlost, a surova realnost je rat iscrpljivanja.
Svaki taktički dobitak sada dolazi uz stravičnu cenu. Pozicije se mogu zauzeti, ali njihovo držanje, dovođenje pojačanja i evakuacija ranjenika postali su pakleno teški pod stalnim okom neprijateljskih dronova. Uspeh se više ne meri miljama, već metrima, a cena koja se plaća često nema nikakve veze sa stvarnom strateškom vrednošću te teritorije.
Klackalica užasa i strategija Moskve
Situacija na terenu je dostigla tačku opasne ravnoteže. Zalužni otvoreno priznaje da Rusija nema vojni kapacitet da potpuno pokori Ukrajinu, ali isto tako ni Ukrajina trenutno nema sredstva da silom oslobodi svu okupiranu teritoriju. Balans se svodi na međusobno blokiranje, a ne na odlučujuću pobedu.
On ističe da se poraz ne može definisati samo time što Kremlj nije ostvario svoje prvobitne političke ciljeve. Rusija i dalje gura napred, drži pod kontrolom značajan deo ukrajinske teritorije i ne pokazuje ni najmanju nameru da okonča rat pod uslovima koji bi ličili na priznanje poraza. Sa druge strane, ni Kijev ne može da proglasi pobedu. Iako je Ukrajina nanela ogromnu štetu ruskoj ekonomiji i vojsci, ona i dalje vitalno zavisi od zapadne finansijske i vojne pomoći, dok se suočava sa sve većim unutrašnjim pritiscima.
Moskva savršeno razume ovu dinamiku. Njihova strategija se više ne oslanja na munjevite prodore, već na ekonomsko, vojno i psihološko slamanje Ukrajine. Rusija i dalje ima dublje rezerve u ljudstvu i industrijskom kapacitetu u nekoliko ključnih sektora, uključujući proizvodnju balističkih raketa, a sama PVO to ne može potpuno da neutrališe.
NATO živi u prošlom veku?
Pored unutrašnjih faktora, ključna karta na koju Ukrajina igra jeste međunarodna podrška, ali tu se već vide ozbiljni znaci zamora. Političke promene u Vašingtonu i duboke podele unutar Evrope otvaraju opravdana pitanja da li se trenutni nivo pomoći može održati zauvek. Diplomatski samiti i koreografisane predstave solidarnosti imaju svoju simboličku vrednost, ali Zalužni upozorava da se oni ne pretvaraju automatski u trajnu političku uniju koja je potrebna za dugotrajni sukob sa silom poput Rusije.
U analiziranju rupa u sistemu, razgovor se neizbežno vraća na NATO. Iako Ukrajina ceni svu pomoć, Zalužni smatra da poštovanje prema alijansi ne bi trebalo da spreči iskrenu procenu njenih nedostataka. Rat u Ukrajini je ogolio neprijatnu istinu: NATO je stvoren na vrhuncu Hladnog rata, kada je glavni cilj bio odvraćanje Sovjetskog Saveza uz panično izbegavanje direktnog sukoba nuklearnih sila. Taj mentalitet izbegavanja eskalacije i dalje je duboko urezan u DNK alijanse.
Svet se promenio, a bezbednosna arhitektura koja je izgrađena prvenstveno oko upravljanja krizama, umesto oko aktivnog oblikovanja ishoda, rizikuje da ozbiljno zaostane za realnošću modernog konflikta. Budućnost evropske bezbednosti na kraju neće zavisiti samo od onih koji su spremni da se brane – jer je Ukrajina pokazala da to može – već od onih koji su spremni da povedu novu stratešku viziju kontinenta. Pitanje koje ostaje da visi u vazduhu jeste: ko je zapravo spreman za to?
Autor: redportal.rs
