Dok se nebo iznad Teherana crni od dima, a tlo podrhtava od detonacija, desetine hiljada Iranaca spakovalo je najnužnije stvari i krenulo u nepoznato. Prestonica se prazni, a mirna sela u unutrašnjosti postala su poslednja utočišta za one koji pokušavaju da pobegnu od najvećeg vojnog udara u novijoj istoriji zemlje.
Strah je postao svakodnevica. Detonacije koje tresu nebodere u Teheranu naterale su stanovnike da spas potraže u udaljenim krajevima zemlje. Prema podacima UN-a, samo u prva dva dana sukoba, oko 100.000 ljudi napustilo je glavni grad, a veruje se da je ta brojka sada višestruko veća.
Život u senci Zandžana
Dvadesetdvogodišnji Puva Ahgari jedan je od njih. On je iz prestonice pobegao kod rođaka u selo u provinciji Zandžan, udaljeno oko 200 kilometara. Dok na planinama pada sneg, on dane provodi gledajući serije i filmove, pokušavajući da skrene misli sa vesti koje dobija od prijatelja koji su ostali u Teheranu.
- Sve deluje tako haotično. Mislio sam da će kratko trajati, ali se odužilo. Ako nastavi ovako, ostaćemo bez novca - kaže Puva.
Farme i strah
U južnom delu zemlje, jedna pravnica iz grada Ahvaz pobegla je sa porodicom i psima, Kokom i Megi, na porodičnu farmu jagoda. Iako tamo nema vojnih baza, opasnost vreba iz komšiluka. Samo nekoliko stotina metara od farme nalazi se teretana koju koristi Revolucionarna garda (Pasdaran), a poznato je da su sportski objekti česte mete vazdušnih udara jer služe kao zborna mesta garde.
Dok deca beru jagode i igraju društvene igre kako bi zaboravila na rat, njihovi roditelji razmišljaju o preživljavanju. Cene namirnica skaču svakodnevno, a neizvesnost guši svaki trenutak mira.
Usred haosa, pojavljuju se i dirljive priče o ljudskosti. Jedan otac, koji je pobegao iz Teherana jer mu je šestogodišnji sin vrištao u snu od straha, opisao je susret u lokalnoj pekari blizu Kaspijskog mora.
Kada je pekar video da je čovek izbeglica, pozvao ga je preko reda. Odbio je da naplati hleb, a ljudi u redu su mu nudili smeštaj i pomoć.
Zarobljeni u gradovima
Ipak, nisu svi mogli da odu. Mnogi ostaju jer nemaju gde, ili moraju da brinu o starim i bolesnim roditeljima. Jedan 53-godišnji muškarac iz Teherana podelio je svoju potresnu metodu borbe sa stresom:
Noću siđem u podzemnu garažu, sednem u auto i vrištim na sav glas. Molim se samo za malo tišine.
Dok se vlast u zemlji menja (novi vrhovni lider je postao ajatolah Modžtaba Hamnei, sin ubijenog Alija Hamneija), ulice gradova su pune pripadnika jedinica Basidž koji pod punim naoružanjem čekaju bilo kakav znak pobune.
Autor: redportal.rs
