Suecki kanal pušten je u rad 17. novembra 1869. pre 155 godina, a kanal čija je dužina sada 193,30 kilometara glavna je pomorska ruta koja povezuje Evropu i Aziju.
Ferdinand de Leseps osnovao je Suec kompaniju 15. decembra 1858, sa isključivim ciljem gradnje kanala, što je započelo naredne godine.
Kada je otvoren 17. novembra 1869. plovni put od Londona do Arapskog mora odnosno Indijskog okeana, smanjen je za približno 8.900 kilometara.
Evropski akcionari, većinom Francuzi i Britanci, posedovali su većinu koncesija do nacionalizacije jula 1956, koju je sproveo Gamal Abdel Naser, čime je izazvana velika međunarodna kriza.
Prema Konstantinopoljskoj konvenciji iz 1880. određeno je da će Suecki kanal koristiti u vreme rata kao i u vreme mira, svim trgovačkim ili ratnim plovilima, bez obzira na zastavu.
U stvarnosti, u više navrata to nije poštovano. Naserova nacionalizacija Sueckog kanala jula 1956. godine dovela je do vojne intervencije Britanije, Francuske i Izraela.
Iako su napadači doživeli fijasko, zbog političkog pritiska Vašingtona, izuzev Izraela, kanal je ostao zatvoren do aprila 1957. kada je očišćen uz pomoć OUN.
Egipat je inače prethodno za Izraelska plovila kanal držao zatvorenim od rata 1948.
Posle Šestodnevnog rata 1967. kanal je ponovo otvoren tek 1975. godine.
Sredinom pedesetih 19. veka Ferdinand de Leseps se izborio za koncesiju od Said paše, vladara, kediva Egipta i Sudana, s ciljem gradnje kanala otvorenog za brodove svih nacija, bez razlike. Njihovi bliski odnosi poticali iz tridesetih godina 19. veka, kada je Leseps bio francuski diplomata u Egiptu.
Predviđeno je da Kompanija upravlja kanalom 99 godina. De Leseps je potom okupio Međunarodnu komisiju koju je činilo 13 stručnjaka iz sedam država. Komisija je na samom kraju 1856. oblikovala izveštaj sa detaljnim opisom budućeg kanala, što je uključivalo procene i planove.
Zanimljivo je da se Britanija u vreme najave gradnje kanala žestoko protivila, u strahu da će na taj način biti ugrožen njen monopol u trgovini sa Indijom. Predstavnici Londona zagovarali su tada saobraćaj kopnom, prugom, od Aleksandrije preko Kaira put Sueca, koju su Britanci prethodno izgradili. Pritom, Britanija je kontrolisala dotadašnju rutu oko Kejpa, odnosno juga Afrike.
Britanci su tada nastojali da alarmiraju savest sveta osuđujući prinudni rad na gradnji kanala. Posebno je Lord Palmerston na tom polju bio sklon demagogiji. Pošto je diplomatski pritisak bio uspešan kediv Egipta je obustavio obaveze prinudnog rada 1864. godine.
Radovi na obali potonjeg Port Saida započeli su 25. aprila 1859. godine.
Veruje se da je u gradnji, tokom 10 godina, učestvovalo ukupno čak 1,5 miliona radnika. U jednoj smeni, dakle u svakom trenutku na prokopavanju je radilo više od 30.000 lica.
Umrle su desetine hiljada radnika. Prema izjavi Nasera, u vrema nacionalizacije jula 1956, žrtava je ukupno, tokom 10 godina izgradnje, bilo 120.000, što je verovatno preterano. Bolesti su takođe harale, kao kolera.
Posledica gradnje bilo je i nastajanje više gradova u pojasu kanala, kao luka i prostora boravka zaposlenih u Kompaniji. Tako su nastali gradovi Port Said i Ismailia, odnosno luke Fuad i Tvefik.
Svečanom otvaranju 17. novembra 1869. prisustvovali su, osim kediva Ismail paše, francuska carica Evgenija, austrijski car Franc Jozef I, prestolonaslednik Pruske Fridrih, princ Luj od Hesena, i brojni drugi visoki gosti.
Raskošne svečanosti su započele dva dana ranije. Bilo je tu velikih iluminacija, vatrometa, raskošnih prijema, u Ismailiji je održana vojna parada.
Ujutro 17. novembra, povorka brodova je ušla u kanal. Tokom prvog dana oni su prešavši 76 kilometara pristigli do jezera Timsah.
Sastavni deo svečanosti oko puštanja u rad kanala bilo je i otvaranje Opere u Kairu, prve na afričkom kontinentu. Voljom kediva Ismail paše tada nastaje Aida, za koju je Đuzepe Verdi komponovao muziku. Sticaj okolnosti je međutim hteo da operska kuća ipak bude otvorena Verdijevim Rigoletom, dok će Aida svetsku premijeru imati u Kairu 1871.
Ukupan trošak izgradnje Sueckog kanala prevazišao je prvobitne procene dvostruko.
Akcije Kompanije Sueckog kanala nisu se pritom dobro prodavale u prvo vreme. Konačno, presudili su francuski Rotšildi, čime je obezbeđena finansijska snaga Kompanije za gradnju.
Kediv Egipta je finansijske nevolje gradnje nekako prevladao zahvaljujući podršci kuće Sursuk, prebogate porodice libanskih Grka čije bogatstvo, veze i uticaj su bili fascinantni.
Foto: unsplash.com/samuel hanna / @sam30
U prvo vreme po otvaranju Kompanija Sueckog kanala našla se u finansijskim nevoljama. Promet, pa otuda i prihodi bili su ispod očekivanog.
Kediv Ismail paša je zato 1875. svoj udeo akcija, 44 odsto, prodao Britancima. Francuski akcionari su međutim zadržali većinu.
Britanski uticaj na Egipat, pa i Suecki kanal postao je presudan posle vojne invazije 1882. koja je Kairo primorala na nevoljnu popustljivost.
Anglo-egipatski ugovor iz 1936. Britaniji je takođe garantovao povlašćeni status. Napad Italijana i Nemaca, predvođenih feldmaršalom Romelom na Egipat, koji su Britanski uspesno odbili u Drugom svetskom ratu, takođe je kao osnovni cilj imao ovladavanje kanalom.
Sve do nacionalizacije 1956. Britanci su u Zoni kanala držali čak 70.000 vojnika.
Prvobitno, kanal je bio dužine 164 km, dubine 8 metara. Danas, njegova dužina je 193,3 km a dubina 24 metra. Širok je 205 metara.
Potonuo brod posle SUDARA u SUECKOM KANALU 🚢
Srbija KUPUJE SILOSE na Sueckom kanalu
Autor: Tanjug
