ZLOČIN zbog kog je Srbija ZANEMELA 💔 TRI GODINE od masovnog UB*STVA u Ribnikaru 🙏🏻😔

Otac ubijene Angeline: Nemamo prekid TUGOVANJA 🖤

Navršile su se tri godine od kako je u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" u Beogradu tada trinaestogodišnji dečak iz dva pištolja svog oca ubio devetoro učenika i čuvara škole, a ranio još petoro učenika i nastavnicu istorije.

I nakon tri godine, dečak ubica koji nije mogao krivično da odgovara, nalazi se u psihijatrijskoj zdravstvenoj ustanovi, a njegovi roditelji su prvostepenom presudom bili osuđeni na višegodišnje zatvorske kazne, ali je tu presudu Apelacioni sud u Beogradu ukinuo i naložio Višem sudu u Beogradu da ponovi suđenje.

Dečak ubica je 3. maja, nešto pre devet sati u školi koju je pohađao, na licu mesta ubio najpre čuvara, dežurne učenike, a potom je ušao u svoje odeljenje gde je nastavio pucnjavu.

Na licu mesta je stradalo osam učenika i čuvar, dok je jedna devojčica kasnije podlegla povredama.

Vlada Srbije je 19. septembra 2024. godine donela odluku da se 3. i 4. maj ustanove kao Dani sećanja na žrtve masovnih ubistava koji su se dogodili u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" kao i u selima Orašje i Dubona kod Mladenovca dan kasnije, a predviđeno je da se ti dani obeležavaju svake godine.

NEMA PREKIDA TUGOVANJA

Tri godine nakon masakra u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar", bol porodica ubijene dece ne jenjava. Vreme, kako kažu, nije donelo odgovore, niti utehu, već samo tišinu u kojoj tuga svakodnevno živi. Otac ubijene Angeline Aćimović, Anđelko Aćimović, kaže da se život porodice od 3. maja 2023. nikada neće vratiti u ono što je bio.

Stanje je vrlo promenljivo. Nemamo prekid u tugovanju. Postoje samo trenuci kada nas svakodnevne obaveze nakratko sklone od tog bola, ali jutra i večeri su uvek isti, tada je najteže. I dalje niko od nas ne može da shvati zašto se to desilo i zašto je moralo da se desi. Na to pitanje nemamo odgovor.

Govoreći o Angelini, kako ističe, njegov glas omekša. Umesto da se pamti samo kroz tragediju, želi da je ljudi pamte po onome kakva je bila, prema njegovim rečima, izuzetno posebno dete.

Tek sada shvatamo kakav smo dragulj imali u kući. Bila je neverovatno razumna, pametna, odgovorna. Sa devet ili deset godina sama je sebi postavljala zadatke, zapisivala u dnevnik da manje gleda telefon. Koje dete tog uzrasta to radi? Bila je puna ljubavi, ali i neverovatno zrela.

Posebno ga diraju njene reči koje su, kako kaže, tek nakon njene smrti dobile još dublje značenje, a o čemu nikada ranije nije govorio. Sada je smogao snage.

Govorila je majci: "Mama, ja tebe volim najviše na svetu, ali više od tebe volim samo Gospoda Boga." Zamislite dete od 11 ili 12 godina koje to kaže. Danas to zvuči gotovo kao predskazanje. Na kraju je i otišla kod Gospoda Boga.

Aćimović priznaje da ga je odluka o ponovljenom suđenju u početku duboko razočarala, ali da je u nastavku procesa video i priliku da se dodatno potvrde sve činjenice o masovnom ubistvu.

U tom ponovljenom postupku imali smo priliku da još jednom "betoniramo" dokaze da je tragedija posledica ozbiljnog zanemarivanja i da to mora biti opomena svim roditeljima. Ovo nije samo borba za pravdu za našu decu, već i upozorenje društvu.