Osmansko prodiranje na Balkan izazvalo je velika migraciona kretanja srpskog naroda severno od Save i Dunava. U HabsburÅ”koj monarhiji Srbi su u 16. veku stekli poseban status - vojnika graniÄara.
Kako bi odbranila svoje teritorije habsburÅ”ka vlast ciljano je organizovala i naseljavala Srbe u pograniÄna podruÄja koja su zbirno nazvana - Vojna Krajina. Ta podruÄja prostirala su se u periodu od 16. do 18. veka od Like i Korduna do Banata.
Foto: Wikipedia.org/Paja JovanoviÄ
BeÄki dvor je u novopridoÅ”lim Srbima video nove graniÄare te su oni upuÄivani da se nasele u Å”irem pojasu austro-turske granice. Drugim reÄima, njihov dolazak na tlo Austrijskog carstva posmatran je kao pojava koja se nije mogla izbeÄi, ali koja se, zauzvrat, i te kako mogla dobro iskoristiti u smislu dodatnog ojaÄavanja svojevrsne odbrambene tampon-zone na austro-turskoj granici.
Položaj novopridoÅ”lih Srba podrazumevao je njihovo postepeno i tegobno ukljuÄivanje u državnopravni sistem Austrijskog carstva, kao i preuzimanje svih onih obaveza, najÄeÅ”Äe vojnoodbrambenih, kako bi osigurali moguÄnost da se dugoroÄno nastane na tim podruÄjima.
U istorijskom pamÄenju srpskog naroda najpoznatije seobe bile su ona iz 1690. godine kada je pod voÄstvom peÄkog patrijarha Arsenija III ÄarnojeviÄa, kada grupa od oko 30.000 Srba naselila prostor danaÅ”nje Vojvodine. U istoriografiji poznata je kao Velika seoba Srba. Druga seoba dogodila se 1740. godine pod voÄstvom patrijarha Arsenije IV JovanoviÄa.
Foto: Wikipedia.org/NZ
Iako je glavni pravac migracionih kretanja bio usmeren ka teritorijama HabsburÅ”ke monarhije, nacionalna istorija pamti i sluÄajeve migracija na istok, i to u Ukrajinu, tada pograniÄnu zemlju velikog Ruskog carstva.
Za razliku od ranijih seoba, odlazak Srba graniÄara u carsku Rusiju nije imao masovan karakter i do njega je doÅ”lo dosta kasnije.
Dogodilo se to u prvoj polovini 18. veka kada je Osmansko carstvo pod pritiskom vojnih uspeha HabsburÅ”ke monarhije poÄelo da stagnira, pa je i samim tim položaj Srba u tadaÅ”njoj vojnoj krajini poÄeo da slabi.
Srpski oficiri u austrijskoj vojsci, nezadovoljni tretmanom u vojsci i obavezana koje su austrijske vlasti poÄele da nameÄu na podruÄju vojnih regimenti, odluÄili su da potraže bolje uslove.
Najzaslužniji za formiranje druge srpske naseljeniÄke oblasti u Rusiji bili su potpukovnik austrijski Jovan Å eviÄ i pukovnik husarski Rajko PreradoviÄ.
Foto: Wikipedia.org/Javno vlasniŔtvo
Jovan Å eviÄ borio se za opstanak vojnih krajina u Banatu i BaÄkoj. Kada je postalo jasno da Äe beÄki dvor definitivno razvojaÄiti (ukinuti) vojne oblasti i integrisati ih u civilni sistem, Å eviÄ je odluÄio da emigrira u Rusiju. RazvojaÄenjem vojne krajine Srbi su izgubili vojniÄke privilegije i postali obiÄni podanici carstva sa svim finansijsko-ekonomskim obavezama prema civilnim vlastima.
Nakon dugo peripetija sa austrijskim vlastima oko izdavanja pasoÅ”a i dopuÅ”tenja da odputuje u Rusiju, najzad se novembra 1750. godine obreo u Petrogradu. Å eviÄ je bio jedan od prvih visokih oficira koji je napustio HabzburÅ”ku monarhiju i preÅ”ao u Rusiju, i time otvorio vrata za talas migracija Srba u tu zemlju. Stupio je u kontakt sa carskim dvorom u Petrogradu gde mu je obeÄan Äin generala i odobrenje da se sa saborcima nastani u Rusiji. Postepeno je prodao svu svoju imovinu i tajno ubeÄivao druge oficire da mu se pridruže.
U zamenu za preko potrebnu vojnu podrÅ”ku, Jelisveta I je obeÄala muÅ”karcima plodnu zemlju. Napadi krimskih Tatara protiv ukrajinskih Kozaka veÄ su pomogli da se Rusija gurne u razorni rat sa Turskom, koji je trajao od 1735. do 1739. godine.
Septembra 1752. godine Å eviÄ je sa svojom grupom Srba iseljenika stigao u Rusiju. Kijev je bilo glavno kolonizaciono prijemno mesto za dobijanje vojnog rasporeda i kolonizacionog prava. NJih su u Kijevu uputili kod Horvata u Novu Srbiju, a Å”to je smetalo Å eviÄu. Krajem februara i poÄetkom marta 1753. godine Senat je odluÄio posle razmatranja, da ovi Srbi zaposednu Ukrajinsku liniju (graniÄni lanac) i izvrÅ”e naseljavanje na prostoru izmeÄu reka Bahmut i Luganj. Planirano je da se tu nastani 3.000-5.000 vojnika, po ugledu na Novu Srbiju. PreradoviÄ i Å eviÄ su postali ruski generali.
Dekretom Senata 1753. godine osnovana je Slavo-Srbija. Država je tražila pravoslavne vojnike za službu u mobilnim vojnim jedinicama koji bi mogli da obezbede prekograniÄnu odbranu južnih stepa, obezbede i proÅ”ire ruski pristup Crnom moru i izgrade mrežu pograniÄnih utvrÄenja.
Postojala su dva odvojena pograniÄna podruÄja u koja su slati Srbi i drugi balkanski doseljenici. Prvo, osnovano 1752. godine, nazvano je Nova Srbija. VeÄina teritorije se nalazila u danaÅ”njoj Kirovogradskoj oblasti u Ukrajini. U pomenutim oblastima tih godina naselilo se par hiljada Srba.
Administrativni centar tzv. Slavjanoserbije je bio Bahmut (od 1924. Artemivsk). Slavenoserbija je, kao administrativna jedinica, na isti naÄin kao i Nova Srbija izgubila svoj status, ali su se tragovi ugradili u samo ime ovog okruga.
Å eviÄev srpski puk iz Slavjanoserbije, je 1764. godine brojao samo 1262 graniÄara. Carske vlasti su tada oba spojila u jedinstveni, Bahmutski husarski puk sa sediÅ”tem Å”taba u Bahmutu. Carskim ukazom 1764. godine Slavjanoserbija je sa utvrÄenom "Ukrajinskom linijom" nazvana Ekatarinska provincija novorosijske gubernije. Ista srpska vojniÄka teritorija je 1775. godine dodata Azovskoj guberniji.
Tragovi srpskog identiteta
O postojanju Srba na prostorima Luganske i Donjecke oblasti svedoÄe i brojni toponimi srpskog porekla koji su se do danas zadržali u tim sredinama.
Srpski doseljenici su u znaÄajnom broju poÄeli da podižu svoje naseobine, a davali su im imena svojih rodnih mesta te se danas u srcu Ukrajine nalaze varoÅ”i PanÄevo, Smederevo, Zemun, Varaždin, Vukovar, BeÄej, SentomaÅ”, Äongrad, Sombor, Turija, MoÅ”orin, BeÅ”ka i mnogih drugih.
Pored toponima, veoma Äesto se može naiÄi i na prezimena kao Å”to su Horvat, VujiÄ, MiloradoviÄ, StratimiroviÄ, UdoviÄki, Avramov, Stepanov... Naravno, nakon administrativnog gaÅ”enja oblasti, a usled nepobitne kulturoloÅ”ke i etimoloÅ”ke srodnosti, doÅ”lo je do brze asimilacije.
Vesti o Srbima koji su se odselili u Rusiju pedesetih godina 18. veka bilo je i vek kasnije, u vreme priprema za obeležavanje stogodiÅ”njice dolaska Srba iz zaviÄaja u ukrajinske stepe. O tome dragocene podatke daje pismo oficira u penziji Pavla ArsenijeviÄa iz Jelisavetgrada, upuÄeno patrijarhu RajaÄiÄu 1852. godine.
U njemu ArsenijeviÄ pominje potomke znamenitih Srba koji su živeli na bivÅ”em podruÄju Nove Serbije i Slavjanoserbije. Ostalo je zapisano da je kao jedini preostali Srbin u nekadaÅ”njoj Slavjanoserbiji 1837. godine živeo izvesni stogodiÅ”njak, poruÄnik Milutinov.
Crnjanski pisao o njima
Pisac MiloÅ” Crnjanski je opisao migraciju u Rusiju 1752. godine u romanu Seobe.
Teritorija nekadaÅ”nje Slavenosrbije danas je u sastavu ukrajinske Luganske i DonjeÄke oblasti. Simeonov sin Aleksandar PiÅ”ÄeviÄ u svojim memoarima deteljno opisuje ta naseljavanja i razloge sukoba Horvata i Å eviÄa, oko prvenstva.
Ukrajina nastavila GRANATIRANJE DONJECKA
Autor: nportal.rs
