Neobičan naslov zaobilazno svedoči da se nešto menja u kulturnoj ideologiji novih generacija

Da se ja nešto pitam u kulturnoj politici svrsishodnije bi bilo – mislio sam do sinoć – uložiti više novca u manji broj filmova. Srpska kinematografija živnula je u kvantitetu, dok se kvalitet na godišnjem preseku pojavi u dva-tri ostvarenja koja bi verovatno bila još bolja u izdašnijim produkcijskim uslovima. Međutim, da nije insistiranja upravo na kvantitetu mladi Siniša Cvetić (1994) ne bi realizovao svoj prvi dugometražni film i tako razotkrio zablude neopreznih kulturoloških projekcija. 🎬

Snimljen za 18 dana, sa minimalnim budžetom (uglavnom u studijskim uslovima, uz kratke izlete u eksterijer naselja Medaković 3), film Usekovanje pokazna je vežba kako autorska volja može da dobije odličan izraz i u uskim okvirima. Još jedan rizik bio je prikazivanje života jedne porodice u jednom stanu i u samo jednom danu (na dan naslovne slave Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja). Ali, film je sve samo ne snimljena pozorišna predstava što bi se na osnovu ovakvog opisa dalo pomisliti.

Neobičan naslov zaobilazno svedoči da se nešto menja u kulturnoj ideologiji novih generacija. Neki se režiseri rođeni u socijalizmu ne snalaze baš najbolje u pogledu identitetskih pitanja, što se uvek vidi na filmskom platnu: bilo na osnovu impulsa efemerne dnevnopolitičke angažovanosti, bilo po neuverljivosti hronotopa koji nije sinhronizovan sa vremenom sadašnjim. Generacija Siniše Cvetića izgleda više nema teškoću da se ukoreni u identitetskom ozračju srpske kulture. Na taj način može samouverenije da krene sa preispitivanjem lokalnih i globalnih problema u trajnijem i kompleksnijem angažmanu. 😊

Usekovanje naime referiše na jednu od srpskih slava ali predstavlja i oneobičeno ime za konzumiranje narkotika. Generacija koja je stvorila ovaj film bez zazora dakle u isto vreme razmišlja i o pravoslavlju i o drogi. Diskretna upotreba simbolike dekapitacije Sv. Jovana, preko lika poroku sklonog mladog Jovana sa Medaka, komunicira sa gledaocem novog vremena ali je i znak odmaka od onog „dobrog starog“ oličenog u dementnom dedi, bivšem debeovcu, nekada zaduženom za bukvalno skidanje glava.

Obezglavljena generacija ne traži svoju celosnost u zavodljivim avetima prošlosti, već će odlučuje na zaokret u vlastitu aktuelnu unutrašnjost. Čudni farmakološki i bizarno fantazijski putevi služe nalaženju prečice za beg od pulsiranja teško podnošljive praznine. Pri tome, humor postaje najrealniji oreol koji natkriljuje izvesnu uvrnutu utopijsku perspektivu. Tako jedno s mukom na svet doneseno govno nakratko okuplja porodicu u epifanijskom smehu, dok se popkulturni mit TV Slagalice pojavljuje kao profanizovana porodična svetinja.

No, ono najbolje u ovom filmu jeste ipak rad sa glumcima. Siniša Cvetić je iz pažljivo odabrane ekipe uspeo da izvuče maksimum, dajući glumcima slobodu – kako sam ističe – da pomalo menjanju dijaloge. Oni se ne drže strogo napisanih replika već se trude da ih iznesu u skladu sa sopstvenim osećajem za neartificijelizovani govor. Tako je inače odličan scenario Davida Jakovljevića postao za oktavu kvalitetniji, ili skoro bez greške. Daleka inspiracija za ovakav postupak možda dolazi od Majka Lija i filma Tajne i laži, gde glumci postaju koautori nekih malih scenarističko-režijskih rešenja.

Usekovanje je u glumačkom smislu ponajviše film Pavla Mensura, dizajniranog po uzoru na lik Juena Mekgregora iz Trejnspotinga Denija Bojla. Sva uzburkana i neoformljena složenost njegovog karaktera u ubedljivoj izvedbi postaje telesno opipljiva i naposletku jednostavno nežna. U glumačkoj bravuri patnerka mu je Anita Ognjanović, čudo od mlade glumice koja ume da ukrade šou i u dužim formatima (kao što se desilo u TV seriji U klinču). Međutim, ovde su njih dvoje ravnopravni po svedeno vrcavim glumačkim performansama, ali i kao likovi u rukavcu priče gde se otvara potencijalni optimistički horizont. 🎬

Dugo iz srpskog filma odsutna Aleksandra Balmazović sa elegancijom jedne dive otelotvoruje krhkost perfidnosti ljubavno-bračnih igrica. Dobro naštelovanim glumačkim sredstvima, Dubravka Kovjanić od prvog momenta stavlja do znanja šta je u njenom karakteru bitno. Filmično lepi Marko Grabež pokazao je veštinu moduliranja glasa od pomalo infantilno nesigurnog do uličarski grubog. U poslednje vreme veoma prisutni Bojan Žirović verovatno je ostvario najbolju ulogu u karijeri. Pored umeća pasivne glume kojom je trebalo dočarati teško breme funkcije ponešto nevoljne glave porodice, vredi obratiti pažnju na jedan njegov antologijski osmeh pred kraj filma.

Mada Usekovanje traje preko dva sata, ni u jednom trenutku ne popušta pažnja koja se na kraju, maestralno izvedenom katarzom, zakuca za glavnog junaka. Opravdano je stoga posumnjati da čvrsto držanje režijskih končića u kamernom mizanscenu ima nekakve veze sa talentom. Siniša je Cvetić pronašao zarazno iskren cvetić tajne uspeha novog srpskog filma.

IZVOR: YT / Art Vista

Autor: redporal.rs