Interpretacijom Romea i Julije (1996) na granici samosvesnog kiča, izvedenom uz brutalnu energiju za budženjem produkcijskih alata, Baz Lurman osvojio je status velike atrakcije na svetskoj filmskoj sceni. Ispostavićese da je od ovog čuda dva-tri filma dosta.
Posle čarobnog Mulen ruža (2001), gde je utrpavanje svega i svačega u filmsku i muzičku sliku bilo sasvim u skladu sa bajkovitim kemp zapletom i baroknom vizijom sveta, sledili su kreativni padovi 😕. Najviše u državotvornoj Australiji (2008), kada je Lurman rešio da snimi angažovan, i stoga nužno delimično ozbiljan film, što nije moglo da rezultira zabavnim žanrovskim melanžom, već uveliko frankeštajnovskim neuspehom. I u najnovijem filmu, Elvis (2022), australijski režiser ostao je na ničijoj zemlji između angažovane biografske drame i ludizma postupka 😲.
Foto: Redportal.rs/Belkisa Abdulović
Na početku Elvisove karijere pedesetih godina prošlog veka, američki Jug i dalje primenjuje segregacijske zakone. Zaražen crnačkom muzikom (ritam i bluz, gospel), kasnija pop ikona iz Misisipija biva u lepoj evokaciji detinjstva inicirana i duhovnom dimenzijom izvođenja gospela a društvo crnaca, uz podozrenje neposredne okoline, neprestano mu služi kako bi punio kreativne baterije. U tom kontekstu, menadžer-prevarant a navodni pukovnik Tom Parker nanjuši da bi novi projektovani superstar trebalo da bude belac koji bi objedinio te već popularne „crne“ tradicije i dodao im nove ritmove 🎶.
Na faktografskom popkulturnom planu, uspešno je dakle predočena, pored ostalog i tržišna, privilegija belog čoveka. Ali, dalji hod po angažovanom terenu uveliko je stereotipan. Potkraj šezdesetih, Elvis tugaljivo konvencionalno proživljava atentate na Martina Lutera Kinga i Roberta Kenedija te poželi da u svoj opus uvede angažovane momente. Pukovnik Parker zaustavlja promenu poetike budući da to nije dobro za šou biznis. U tome se, metanarativno, može pročitati i nesvesni cinični komentar na Lurmanovu potrebu za praktikovanjem nečega što nije u njegovom umetničkom habitusu.
Krivica za eliminisanje figura slobodarske Amerike sa lica zemlje posredovana je kroz lik senatora Istlenda (odlični Nikolas Bel). On otelotvoruje većinsko javno mnjenje, za kojim se i pukovnik-menadžer Parker povodi, u čvrstom stavu da Elvis i rokenrol uništavaju porodične vrednosti i ustaljeni rasistički poredak, snižavajući belca na nivo crnca. Takav antagonistički diskurs, nastao na strahu od afrikanizacije kulture, bio je idealna bela pozadina da se na njoj oslikaju upečatljivii razrađeni crni epizodni likovi. Međutim, zato što je, primera radi, od lika Bi Bi Kinga stvorena skoro karikatura, a od gospel legende Mahalije Džekson tek vizuelno i glasovno atraktivna pojava, sve ostaje na nivou usputne i trendovske angažovanosti 😕.
Čuvene Lurmanove zanatske akrobacije i dalje su lepe za oko. Vrtoglavo plivanje kamere u prostoru, upotreba „split-skrina“ (u jednom slučaju platno se razdeli čak na osam sličica), tehnika paralelne montaže, kao i ubacivanje strip-naracije, ovde pomalo otežavaju praćenje radnje i komuniciranje zapleta, naročito u prvoj trećini filma. Ipak, egoistični autoomaž režisera prethodnim radovima, odnosno sopstvenom vizuelno prezasićenom stilu, kod najistrajnijih Lurmanovih fanova može da proizvede potrebu gledanja Elvisa više puta, čime bi se i dramaturški nedostaci unekoliko posredno popunili 😅.
Ono što ovaj film spasava od jasnog neuspeha jeste srećno odabran glavni glumac Ostin Batler, koji ima lice idealno za tinejdžerske postere. Ranije je bio skoro nepoznat široj publici, igrajući gotovo isključivo u produkcijama za decu. Prvi korak ka A-slavi učinio je u Tarantinovom Bilo jednom u Holivudu (2019), glumeći nasilnog i veoma seksi hipika Teksa. Izborom modernog seks-simbola za lik Elvisa, Lurman razotkriva za sledbenike njegovog kulta verovatno neprijatnu činjenicu da je značajan deo pevačevog uspeha nastao na simboličkoj prodaji falusa puritanskoj Americi. Batler je i glumački sasvim na visini zadatka, uspeo je da savlada nekoliko varijanti južnjačkog akcenta, a pesme iz rane Elvisove faze sam izvodi. Njegove metamorfoze prirodno zaokružuju glumačku kreaciju kada neosetno dolazi do pretapanja filmskog lika i originalnog Elvisa koji se pred kraj pojavljuje u dokumentarnim snimcima.
Za razliku od Batlera, Tom Henks, kao pukovnik Tom Parker, prekomernošću i nepromišljenošću upotrebe glumačkih postupaka izaziva utisak kao da se kamera muči da uhvati tu nepotrebnu izražajnu raskoš. Iskačući kao vašarski lutak iz svih mogućih uglova, pri čemu se ne vodi računa o iole hronološkom sledu njegovih maskirnih transformacija, Henks unosi dodatnu zbrku u naraciju. U susprezanju da ipak ne pretera sa kemp tretmanom lika Elvisa, jer film treba da zaradi novac kao klasičan „biopic“, Lurman je dao svojoj haotičnoj mašti na volju u kreiranju lika pukovnika Parkera, što nije ispalo dobro u konačnici.
Kada u jednom trenutku Elvisova majka kaže: „Videla sam nešto u očima one devojke što će se isprečiti između nas“ – time izražava nelagodu zbog ženske histerije izazvanenjegovim mrdanjem kukova čime se sin, sluti, upušta u opasnu dijalektiku uspeha.Uz to, pukovnik Tom, u retkim momentima scenarističke lucidnosti, govori da jeElvis voleo publiku, tj. javni nastup i slavu, više od ljubavi. Na ovim zamajcima, da su postali deo glavnog narativnog toka, mogla je dramaturški da se zasnuje priča koja bi se bolje otvorila u smislu koherentnijeg i produbljenijeg uvida u Elvisovu unutrašnju biografiju ☝🏻.
Budući da je u prvom planu ipak ostao faktografski nategnut odnos menadžera i Elvisa, tokom razvučenog nizanja događaja iz te storije kralj rokenrola sve više postaje plošna marioneta u rukama zlog estradnog demijurga bez suštinskog unutrašnjeg razvoja i bez ikakve dosledne, makar i one kemp, duhovne dimenzije. Skoro kao da mu je sve bilo do Memfisa ravno.
Grom ZAPALIO KUĆU!
Autor: redportal.rs / Igor Perišić
