Negde potkraj osamdesetih imao je Toma Zdravković koncert na stadionu Partizanovo u Sečnju. Nisam tada voleo narodnu muziku, slabo se sećam događaja. Išao sam jer su svi išli. Recimo, bolje sam zapamtio nastup Halida Muslimovića na istom mestu, ponajpre zbog toga što se pojavio u „zepama“, crnim mekim patikama koje su tada bile popularne među klincima kao školska obuća. Ne sećam se ni Tominog „autfita“, u kolektivnom pamćenju najviše je ostala legenda o tome kako je pevač na „afterpartiju“ ispred jednog lokalnog dragstora propio sve pare koje je dobio kao honorar, čašćavajući lokalnu sirotinju u vidu svakidašnjih i primenjenih umetnika-pijanaca. 🤑🥂🥃
Ono što mi je tada smetalo u Tominoj muzici, poeziji zapravo, sada najviše volim. 💕Uspeo je on kao malo ko u vreme jugoslovenskog socijalizma, koji je deklarativno bio okrenut tzv. malom čoveku i radničkoj klasi, da preskoči elitnu kulturnu barijeru koju je pred umetnost plemenitog čoveka-seljaka upravo postavljala moćna crvenoburžoaska umetnička elita. Tomina poezija jeste preživela najviše zato što predstavlja tako dubok izraz seljačke elementarnosti emocija, pri čemu se ovakva kvalifikacija i dan-danas otima od bilo koje elitne estetike, iz razloga što se „urbano“ ne doživljava kao neutralna odrednica nego kao kulturološki kvalitet.
Tomini u poetičkom smislu bez muke istekli stihovi: „Ne kosite rosnu travu / ne lomite mladu granu. / Ostavite cvetna polja / ostavite cvetna polja / nek cvetaju za Ljiljanu, u stvarnom životu odnosili su se na ko zna koju muku koju je imao, i sa ženama i bez njih. Prepoznavši rudimentarnost i naturalističku istinitost Zdravkovićeve poezije, autorski dvojac Dragan Bjelogrlić i Zoran Lisinac u filmu Toma upravo ove stihove koriste da bi napravili najpotresniju fikcionalizovanu scenu, u kojoj se dešava i dramaturški vrhunac filma.
Još su neke stvari dobro pogođene. Na prvom mestu u liku Silvane Armenulić, gde je uspešno dočarana sirotinjska muka koja tera na odmak od istinskog emotivnog života zarad popunjavanja praznina na ostalim egzistencijalnim poljima. U scenarističkoj viziji njenog lika, maestralno su ostavljeni blago nedorečeni ti oportuni preokreti, kako bi praznina bila još punija. A Tamara Dragičević glumi kao izvajana. Sjajan je kasting i u slučaju Petra Benčine za lik doktora koji leči Tomu pred smrt. Njegovo lice je filmski nepotrošeno i stameno u novosti svoje skoro arijevske pojave, bilo da se lik čita kao negativac ili pozitivac. Takođe, Andrija Kuzmanović svojom flamboajantnom kostimografskom i raspojasano telesnom zapreminom unosi odlične komičko-emotivne momente u naraciju.
Foto: redportal.rs
Očekivano, najveći problem filma je Milan Marić. Verovatno će ovo biti jedinstven slučaj sjajnog glumca, koji je sve odlično odigrao, a da je njegova uloga ipak na koncu neuspešna. 😏 I tu ne znam da li je bilo pomoći. Bez obzira koliko bio dobar glumac, Marić nije mogao da odglumi Tominu „ružnoću“ kao estetičku i egzistencijalnu kategoriju iz koje je delimično izviralo njegovo čuveno „dno života“ bez kog nema uspona do oneobičene spoznaje odnosno autentične poetske lepote. Da su se autori opredeli za neki drugi pristup, u kome glumac konceptualno uopšte ne bi ličio na Tomu, onda bi se verovatno mogao napraviti zanimljiviji umetnički eksperiment, ali bez komercijalnog potencijala. Međutim, Bjelogrlić je odavno rešio da se njegova režiserska poetika zasniva pre svega na osluškivanju „ukusa blagajne“ (što ne mora da bude, i često nije, nauštrb zanatskog i umetničkog kvaliteta), pri čemu bi mu suviše avangardna estetika ružnog malo pokvarila planove. 😥
IZVOR: YT / Petar Rakic
Zbog biznis plana, film pomalo komično pravi paralelu između poslednjih dana Tominog života i smrti Jugoslavije. Kada autoritarnog doktora, s kojim razvija kompleksan odnos, Toma u jednom trenutku pita: „Koju ćeš terapiju da prepišeš Jugoslaviji?“, tu njihova relacija isklizava iz imanentnih umetničkih principa i prelazi u tržišnu kalkulaciju. Naime, ovom paralelom, uz dodeljivanje privilegovanog položaja Sarajevu na kraju filma kao mestu u kojem se pribira pop-kulturni kapital bivše države, namiče se stanovita količina evra na bankovni konto sa regionalnog tržišta. Ipak, reditelji i producenti nisu preterali u tom smislu, pa nije to nešto što mnogo smeta.
Pre svega, iznenađujuće uspela vokalna imitacija Tome Zdravkovića od strane Ace Pejovića (koji se, srećom, pojavljuje samo glasom), kao i upotreba nekih popularnih numera drugih žanrova (Indeksi, YU grupa...) čine da film u tom smislu ima celovitost kao muzička reinterpretacija celokupne pop-kulturne tradicije bivše Jugoslavije. 🎶🎙🎵🎙🎶 Time se unekoliko opravdava možda pomalo falsifikovano vezivanje biografske matrice za jednu ideološku naraciju. Uz to, povremeni utisak da nedostaje više originalne Tomine muzike ukazuje da je film previše razvučen, što je – istini za volju – u biografskim ostvarenjima veoma teško izbeći.
Tomina borba sa vlastitom mukom posle ovog filma, uz sve njegove kvalitete i nedostatke, postaće još dublje urezana u kolektivno kulturno pamćenje. Što se mene tiče, posle mnogih trenutaka kada je život bio ništa drugo nego muka, odavno više ne doživljavam da smo pečenjevački umetnik i ja „dva sveta različita“.
MANESKIN DOLAZI U BEOGRAD 🔥
Autor: Igor Perišić
