Ovo je potresna ispovest Marije Počuče, jedne od 48 logoraša Jarčje jame. Nalazi se u srednjem Velebitu iznad sela Alanka. Jama je duboka i ima nekoliko kamenih pragova, koje erozija vode nije mogla da razori. I baš ovaj kraški predeo, ustaše su izabrale da pobacaju preživele meštane iz sela Divosela.
O teškoj tragediji 48 Divoseljana svedoči Marija Počuča, koja je sa svoje 3 dece bačena u jamu.
- Na dan 2. avgusta 1941. godine, izbjegla sam sa svekrom i 3 nejake dece u beg Kruškovače između Debele glavice i Visočice, gde se nalazilo mnogo naroda iz Divosela, Čitluka i Ornica. Posle 2 dana, ustaše su izvršili napad u samu zoru. Nastala je žestoka pucnjava na sve strane iz pušaka i puškomitraljeza - priča Marija
Ustaše su urlikali:
- Opkoli, hvataj žive!
Tu noć je, kako se Marija priseća, padala kiša, deca su bila ozebla i gladna. LJudi su bežali glavom bez obzira, bez ikakve ideje gde.
- Nas nekoliko s decom počeli smo bežati k Velebitu. Bilo nas je nekoliko žena i dece i jedan stari čovek. Svi smo se bili sklonili u jednu jamu, ali su nas ustaše primetili i pohvatali. Starce odmah ubiše, a nas ostale odvedoše u ustaški logor u Kruškovače, gde su prikupljali sve one koji su pronađeni živi u šumi. Tu je nastao novi pokolj i krvavo orgijanje. Tuklo se i ubijalo čime se stiglo. Broj ubijenih nije bio određen, već je žrtva birana prema prohtevima za mučenje.
- Gledala sam svojim očima batinanje, klanje i mučenje svake vrste, a ja i deca od straha od zemlje odskačemo. Svi koji su bili malo više ranjeni, odmah su na mestu ubijani. Čim je pala noć, iz logora su odvojili ljude, muškarce od žena i dece i sve pobili. Nas su prikupili i jedan od njih održao nam je govor, rekavši otprilike:
Foto: Jadovno 1941/Jadovno 1941
– Za sve su to krivi vaši ljudi, jer se ne pokoravaju vlastima, a vlasti se mora pokoravati, pa ma kakva ona bila. Ko je prav, nije morao bežati od kuće, a onaj kome je neko od sinova, braće ili muževa učinio nešto protiv ove države neka zna da neće uteći. Sada vam je kod kuće sve uništeno. Vidite li koliko je tu naroda poginulo. Sve zato što ste bežali! Da niste bežali od kuće, ne bi vas niko dirao. Svako od vas neka dođe u opštinu i prijavi se, pa ću mu dati hranu, robu, stoku i sve što mu je uništeno. Sada idemo na Alanak. Tamo ćemo prenoćiti. Sutra ćete dobiti isprave i svaki neka ide svojoj kući i neka više ne beži. Stariji i nejači neka sednu na kola, voziće se.
- Četvora kola su se brzo napunila starim i iznemoglim narodom, i tako krenusmo na Alanak. Pošto smo malo poodmakli, konji su stali i nisu mogli dalje. Mi smo se odvojili i pošli dalje. Ustaše su sav narod u kolima poubijali i mi ih više nismo videli. Nama su rekli da je narod iz kola pušten svojim kućama, te da ćemo i mi sutra biti pušteni. Kad smo sitgli na Alanak, odmah su nas ogradili bodljikavom žicom - pripoveda Marija.
- "Kako vam se čini?" - zapita jedan od ustaša. Rekosmo da nam se čini kao onome ko je u neprilici. Tu su nas zadržali 1 sat, a potom su nas prebacili u šup seljaka Luke Došena. Na vratima šupe su postavljeni ustaški stražari s puškama i noževima na puškama. U šupi smo noćili 2 noći, bez hrane i vode. Tukli su nas, mučili i nazivali raznim pogrdnim imenima. Pitali su da li neko ima sat, zlatan prsten ili nešto slično, jer ćemo odgovarati ako se to kod nekog nađe - dodaje Marija.
- Deca jauču od gladi i žeđi. Traže da piju vode. Došenov sin Milan, ustaša, donese kofu punu vode i podnese je pod lice svakog deteta, ali nikom ne dade da pije. Izmicao je kofu ispred njihovih ručica, koje su se ispružile da bi zahvatili vode. A deca samo plaču i viču: "Daj, daj!". Najednom su nas izveli iz šupe. Bilo nas je 53. Rekli su nam da nas vode u Gospić, odakle ćemo ići na rad, da ništa od stvari ne nosimo, jer ćemo tamo dobiti sve što nam treba.
Foto: Jadovno 1941/Jadovno 1941
- Međutim, umesto da idemo u Gospić, našli smo se odjednom pred jamom. U jami je već bilo čabrkljavih (okresano drveće sa šiljcima) drva da bi se na njih narod nabadao i mučio. Ka jami smo išli svi, jedan do drugog, a ustaše oko nas i nikuda se ne može pobeći. Dvojica su nas s noževima čekali pokraj jame, a dvojica su nas držali za ruke. Tako su nas boli i otiskivali u jamu. Decu su moju bacili pre mene, Milku od 3 godine, Dušanku od godinu dana i malog Branka od 2 meseca. Zadali su mi 7 rana i bacili me za decom u jamu. Kad smo svi bili u jami, bacili su na nas kamenje i najzad jednu brklju.
- Dno jame bilo je prekriveno krvavim leševima. Oni koji nisu bili dotučeni, očajnički su jaukali i tražili pomoć, ali je nije imao ko dati. Bilo je i živog naroda koji se mogao kretati. Čim je prestala pucnjava i bacanje kamenja, ja sam se uspravila i rekla: "Tko može, neka ide van". To sam još jednom ponovila, ali je neko rekao: "Nećemo van, tamo su ustaše." Ja sam se pri tom 2 puta onesvestila i čim je nesvest popustila, pomoću bačenog drveta uspela sam se izvući iz jame van s mišlju da radije poginem nego da se i dalje mučim. Bila sam sama, jer niko od živih nije htio sa mnom.
- Deca su bila mrtva.
- Pri izlasku iz jame nisam našla ustaše. Dalje nisam mogla već sam se uvukla u grm i čekala zalazak sunca. Zatim sam krenula šumom iznad Alaka, iscrpljena bez snage. Od pada mraka pa do zore uspela sam preći svega pola kilometra. Kad sam izašla iz šume, sunce se rađalo. Uđem u jednu kućicu u kojoj nije bilo nikog, uzmem jedan peškir i dobro se stegnem. Odatle pređem u predio zvan Potočine i tu dočekam noć.
Foto: Printscreen YouTube/Udruženje Jadovno 1941
- U toku noći stigla sam svojoj kući. U njoj nije bilo ničega, sve je bilo polupano, opljačkano, stučeno. Izašla sam pod stog i tu prenoćila. Sama sam, ni za kog živa ne znam. Dve noći i 2 dana sam noćila u šumi bez ikoga i ičega. Tu su me sutradan našli Đuđa i Gojko Vujnović, koji su pošli svojim kućama posle pokolja, da vide da li je išta ostalo. Oni su me odatle odveli u Počitelj, gde sam se priključila ostalim izbjeglicama iz Divosela. Među njima sam našla 3 žene koje su izašle žive iz jame, Jelu Stanić, Mariju Počuču Stakinu i Savu Jerković Dušanovu. Tada sam saznala da je još 2 ljudi izišlo iz jame - ovim rečima je završila ispovest Marija.
Mnogi su čuvši ovu njenu priču prozvali Mariju majkom hrabrosti, jer je uspela da smogne ogromnu snagu i pored toga što su joj pred jamom oteli deci i besomučno bacili u jamu.
Autor: redportal.rs
