PSIHOLOGIJA: Studija koja je analizirala 1600 slučajeva REINKARNACIJE otkrila čudnu KORELACIJU 👻😱🤓

Slučajnost ili možda trag u pravom smeru koji vodi ka daljim otkrićima?

Nova studija, zasnovana na analizi svedočenja ljudi koji tvrde da se sećaju prethodnih života, ukazala je na neobičnu povezanost između načina na koji je preminula osoba za koju se veruje da je bila njihov prethodni identitet i vremena koje je proteklo do navodnog ponovnog rođenja. Istraživači su, naime, primetili da se u slučajevima nasilne smrti period do navodne reinkarnacije skraćuje u poređenju sa situacijama u kojima je prethodna osoba umrla prirodnom smrću. Pošto je oktobar mesec koji se često povezuje sa najjezivijim pričama, odlučili smo da detaljnije pogledamo ovo istraživanje.

Još 1988. godine psiholog N. K. Čada i psihijatar Ijan Stivenson sproveli su manje istraživanje o slučajevima koji su predstavljani kao mogući primeri reinkarnacije. Posebnu pažnju posvetili su uzroku smrti osobe za koju se tvrdilo da predstavlja prethodni život, odnosno pojedinca iz čijeg se navodnog postojanja prenose sećanja na drugu osobu.

Analizirajući ukupno 326 slučajeva koji su, prema njihovoj proceni, ukazivali na moguću reinkarnaciju, istraživači su došli do zaključka da je vremenski razmak između smrti prethodne osobe i navodnog novog rođenja bio kraći ukoliko je smrt nastupila nasilnim putem. Nasuprot tome, kada je prethodna osoba preminula prirodnom smrću, period do navodne reinkarnacije uglavnom je bio duži.

Kako navode autori studije:

Ovakva povezanost uočena je u svim kulturama koje su obuhvaćene istraživanjem, sa izuzetkom Šri Lanke. Ipak, statistički značaj dostignut je samo u jednoj pojedinačnoj kulturi, Indiji, kao i kada su svi slučajevi posmatrani zajedno.

Istraživači su primetili još jednu zanimljivu pravilnost. Osobe koje su tvrdile da se sećaju prethodnog života počinjale su da govore o tim navodnim uspomenama u mlađem uzrastu ukoliko je osoba čijeg su se života navodno sećale stradala nasilnom smrću, nego u slučajevima prirodne smrti.

Ipak, važno je naglasiti da se ovde ne radi o čvrstim naučnim dokazima koji potvrđuju postojanje reinkarnacije. Zaključci istraživača bili su znatno širi od onoga što je ograničena količina prikupljenih podataka mogla pouzdano da potkrepi.

Autori su u svom radu priznali da nisu uspeli da pronađu uverljivo, uobičajeno objašnjenje za razlike u vremenu koje je proteklo između smrti jedne osobe i navodnog ponovnog rođenja druge. Zbog toga su izneli pretpostavku da bi, ukoliko reinkarnacija zaista postoji, ljudi koji umru nasilnom smrću mogli ponovo da se rode brže od onih koji preminu prirodnim putem.

Međutim, i sami su jasno stavili do znanja da se takvo tumačenje zasniva na pretpostavci da reinkarnacija uopšte postoji, a ne na dokazu da je ona stvarna pojava.

U radu su ponudili i moguće povezivanje ovih nalaza sa hinduističkim učenjem. Prema određenim tradicijama hinduizma, svaki postupak čoveka, bilo da je reč o fizičkoj aktivnosti ili mentalnom procesu, ostavlja trag u njegovoj svesti. Ti tragovi nazivaju se samskare i predstavljaju svojevrsne utiske koji ostaju sačuvani u umu. Prema ovom verovanju, želje ne prestaju da postoje smrću, već nastavljaju da deluju i nakon nje, sve dok na kraju ne dovedu do novog rođenja.

Ipak, rezultati istraživanja otvaraju i nekoliko pitanja. Nije sasvim jasno zbog čega je statistički značajna povezanost zabeležena samo u Indiji, dok u drugim proučavanim kulturama nije dostigla isti nivo pouzdanosti. Posebno je zanimljivo i to što se sličan obrazac nije pojavio na Šri Lanki, što dodatno otežava pokušaj da se izvede opšti zaključak.

U svakom slučaju, reč je o istraživanju relativno malog obima, a način na koji su prikupljani i predstavljani pojedinačni slučajevi ostavlja mnogo prostora za različita tumačenja. Kako su i sami autori ukazali, veoma je teško isključiti mogućnost da su informacije o preminulim osobama na neki način dospele do porodica dece koja su kasnije tvrdila da ih se sećaju. Zbog toga dokumentovani slučajevi predstavljaju svedočenja i tvrdnje, a ne potvrđene primere reinkarnacije.

Istraživači sa Odeljenja za proučavanje perceptivnih pojava Univerziteta Virdžinija sada su odlučili da ponovo ispitaju ovu neobičnu povezanost. Ovoga puta želeli su da utvrde da li se isti obrazac može uočiti i u znatno većem broju slučajeva, odnosno da li ranije zapažanje opstaje kada se analiziraju obimniji podaci.

Za potrebe novog istraživanja koristili su bazu podataka koju je tokom godina prikupilo Odeljenje za proučavanje perceptivnih pojava. Ona obuhvata ukupno 2.254 prijavljena slučaja. U čak 74 odsto njih istraživači su procenili da se pojedinosti o navodnom prethodnom životu, koje je iznosila osoba koja je tvrdila da se seća tog postojanja, poklapaju sa podacima o nekoj drugoj osobi koja je ranije preminula.

Prikupljena dokumentacija sadržala je veliki broj različitih informacija o svakom slučaju. Istraživači su, između ostalog, analizirali okolnosti pod kojima je navodna prethodna osoba umrla, kao i podatke o tome da li je dete možda ranije čulo pojedinosti o toj osobi od članova porodice ili tokom samog istraživanja. Razmatrali su i broj detalja koje je dete navelo, a koje su istraživači potom ocenili kao podudarnosti sa životom određene preminule osobe.

Kako navodi glavna autorka ovog rada Saideh Sadeki:

U ranije objavljenom istraživanju već je ukazano na moguću vezu između nasilne smrti i kraćeg perioda koji protekne od smrti do novog rođenja.

Želeli smo da tu povezanost ispitamo sistematičnije i utvrdimo da li bi se mogla objasniti uticajem kulture ili određenih psiholoških faktora. Iznenadilo nas je to što je isti obrazac opstao i kada smo analizirali mnogo veći broj slučajeva. Faktori iz društvenog i psihološkog okruženja koje smo uzeli u obzir nisu uspeli da objasne uočenu povezanost.

Iako su rezultati pokazali postojanje određene pravilnosti, njen obim bio je relativno mali. Ipak, statistička analiza potvrdila je da uočena razlika nije zanemarljiva.

Prema nalazima istraživačkog tima, medijalno vreme između smrti prethodne osobe i navodnog ponovnog rođenja iznosilo je 16 meseci. Međutim, u slučajevima kada je smrt nastupila iznenada, ovaj period bio je kraći za približno 40 odsto.

Istraživači, međutim, upozoravaju da se ne sme izgubiti iz vida koliko je stvarni uticaj ove povezanosti ograničen. Ona objašnjava svega oko dva do tri odsto razlika u trajanju perioda između smrti jedne osobe i navodne reinkarnacije druge.

Ovo je do sada najobimnije sistematično istraživanje vremenskih obrazaca u prijavljenim slučajevima sećanja na prethodne živote.

Pojedinačni slučajevi mogu se tumačiti na različite načine, ali kada se isti obrasci pojave u velikom broju prijavljenih iskustava, mnogo je teže sve ih jednostavno pripisati preuveličavanju, mašti ili namernom izmišljanju.

Zanimljivo je i to da je istraživački tim zabeležio istu pravilnost čak i u slučajevima kada dete nije iznosilo tvrdnje da se seća sopstvene smrti u navodnom prethodnom životu. Ipak, ni ovaj nalaz ne treba posmatrati kao potvrdu reinkarnacije.

Pre svega, neophodno je naglasiti da nijedan od ovih slučajeva ne predstavlja nedvosmislen dokaz da je određena osoba zaista ponovo rođena u telu nekog drugog čoveka. Između prijavljenih iskustava i potvrđene reinkarnacije postoji velika razlika.

Jedan od najvećih problema jeste mogućnost prenosa informacija unutar određene zajednice, ali i između različitih porodica i društvenih grupa. Takav uticaj izuzetno je teško isključiti, a u mnogim slučajevima predstavlja znatno uverljivije objašnjenje od pretpostavke da je došlo do reinkarnacije. Pored toga, nije moguće u potpunosti zanemariti ni potencijalne predrasude i subjektivnost onih koji prikupljaju i procenjuju svedočenja.

Postoji i dodatna poteškoća u samom načinu na koji se ovakvi slučajevi istražuju. Dete koje tvrdi da se seća prethodnog života može da navede svega nekoliko pojedinosti o osobi za koju veruje da je nekada bilo. Međutim, s obzirom na veliki broj ljudi koji su preminuli, istraživači imaju mogućnost da naknadno pronađu osobu čija se biografija delimično uklapa u iznete tvrdnje. Takav pristup može dovesti do toga da se podudarnosti traže i izdvajaju tek nakon što su određeni detalji već poznati.

Dodatni problem predstavlja i činjenica da se vesti o nasilnim smrtima često šire mnogo dalje nego informacije o ljudima koji su preminuli prirodnim putem. Zbog toga je moguće da podaci o nekoj žrtvi postanu poznati većem broju ljudi, uključujući i porodicu deteta koje kasnije iznosi tvrdnje o prethodnom životu. Ukoliko takve informacije na bilo koji način stignu do deteta, čak i posredno, preko članova porodice ili drugih poznanika, istraživačima postaje još teže da utvrde da li je reč o autentičnom iskustvu ili o sećanjima nastalim pod uticajem informacija iz okruženja.

Šta se, onda, može zaključiti iz ovih rezultata?

Kao i kod ranijeg istraživanja, i u ovom slučaju postoji velika zavisnost od procene istraživača koji odlučuju da li se podaci o navodnoj prethodnoj osobi dovoljno podudaraju sa tvrdnjama pojedinca koji veruje da je njena reinkarnacija. Upravo je ta procena jedan od najosetljivijih delova čitavog procesa.

Ovakvi slučajevi često su veoma nejasni i podložni različitim tumačenjima. Mogućnost da su sećanja promenjena ili oblikovana informacijama iz okruženja, kao i postojanje drugih sasvim uobičajenih objašnjenja, ne može se jednostavno odbaciti. Za tumačenje ovih pojava nije neophodno polaziti od pretpostavke da reinkarnacija zaista postoji.

Istraživači su svesni da ovakav pristup možda neće zadovoljiti one koji veruju u ponovno rađanje, ali naglašavaju da svako ima pravo na sopstveno uverenje. Međutim, kada je reč o naučnim zaključcima, trenutno dostupni podaci nisu dovoljno pouzdani da bi se na osnovu njih moglo tvrditi da je reinkarnacija dokazana.

To, naravno, ne znači da ovakva svedočenja nisu zanimljiva za proučavanje. Naprotiv, čak i ako se ispostavi da ona ne predstavljaju dokaz postojanja prethodnih života, mogu pružiti značajan uvid u kulturna verovanja, način na koji se informacije prenose unutar zajednica i okolnosti pod kojima ljudi formiraju uverenje da se sećaju događaja koje sami nisu doživeli.

Doktorka Marijeta Pehlivanova istakla je da bi ovakvi rezultati mogli da podstaknu istraživače da se udalje od analiziranja isključivo pojedinačnih slučajeva i više pažnje posvete širim obrascima koji se mogu proveravati naučnim metodama.

Kako navodi Pehlivanovna:

Nadamo se da će ovaj rad ohrabriti naučnike da ne ostanu usredsređeni samo na pojedinačna svedočenja, već da pokušaju da utvrde postoje li šire pravilnosti koje je moguće sistematično ispitati.

Ona je dodala da uzroci i mehanizmi koji bi mogli da objasne dobijene rezultate za sada nisu poznati, ali da upravo zbog toga postoji dodatni razlog da se istraživanja nastave, umesto da se od njih odustane.