U nedelju, 20. septembra 2026. godine, u Inzbruku je održana šesta šetnja sećanja za Dianu Budisavljević (rođ. Obeker) i njene pomagače. Po drugi put uz prisustvo njenog praunuka Leonarda Rašice iz Brazila, koji je tom prilikom po drugi put boravio u Inzbruku, a po prvi put i uz prisustvo njenih rođaka iz Tirola i Beča. Šetnju sećanja za Dianu Budisavljević je 2021. godine pokrenula Srpska pravoslavna omladina Inzbruk (SPOJI) uz podršku i učešće Srpske pravoslavne crkvene opštine Inzbruk.
Foto: spoji.org
Polazna tačka šetnje bila je ispred Srpske pravoslavne crkve posvećenoj rođenju Svetog Jovana Krstitelja, neposredno posle svete Liturgije i molebana za uspešnu novu školsku godinu, gde se okupila velika grupa ljudi, najveća do sada otkako se organizuje šetnja. Vladimir Vlajić, jedan od osnivača SPOJI, član Upravnog odbora Saveza Srba u Austriji i prvi pripadnik Austrijske službe sećanja u Srbiji, na nemačkom i srpskom je svim okupljenima još jednom objasnio kojom rutom će šetnja ići, kao i kakav će redosled biti kada se bude stiglo do groba. Ove godine su pored brojnih parohijana Srpske pravoslavne crkvene opštine Inzbruk i predstavnika i članova skoro svih kulturno-umetničkih društava iz Tirola od kojih su deca iz KSUD-a „Bratstvo“ i KUD-a „Ostrog“ iz Inzbruka došli u narodnim nošnjama, u šetnji učestvovali i predstavnici iz nauke i raznih institucija. Pored Leonarda Rašice, Dianinog praunuka iz Brazila, prisutni su bili i njeni rođaci iz Inzbruka/Tirola gospodin Mihael Norc iz Inzbruka, sa njegovim sinom mr Florianom Norcom i ćerkom mr Mariom Šreksnadel Norc, gospođa Trude Kresen (rođ. Norc), sa njenim sinom dr Štefanom Kresenom, kao i njeni rođaci iz Beča, prof. Mihael Cimpfer i njegov brat dr Aleksander Pflaum, iz Pančeva/Srbije doputovao je Siniša Jerinić sa suprugom, čiji je otac Dušan Jerinić kao malo dete spašen od Diane Budisavljević, a koji i dan danas živi u Pančevu, iz Beča je doputovala i Nj. e. ambasador Bosne i Hercegovine, gospodin Siniša Bencun sa suprugom, gospodin Bernhard Hefler, poslanik u austrijskom parlamentu, morao je neposredno pred šetnju da otkaže svoj dolazak zbog bolesti, ali je uputio najsrdačnije pozdrave svim prisutnima, dok su iz Salcburga doputovali gospođa Vera Vukićević, generalni konzul Republike Srbije, kao i Dejan Udovičić, konzul Republike Srbije, gospođa Daniela Majhtri, poslanica u tirolskom pokrajinskom parlamentu, bila je prisutna i u ime zamenika predsednika pokrajine Tirol, gospodina Filipa Volgemuta, kao i gospođa Seliha Arslan, poslanica u tirolskom pokrajinskom parlamentu, u ime biskupa inzbruškog Gletlera, bio je prisutan dr Martin Kapferer, direktor dijecezanskog arhiva u Inzbruku, zatim Georg Vili, zamenik gradonačelnika Inzbruka, mr Benjamin Plah, odbornik Skupštine grada Inzbruka, koji je bio prisutan i u ime druge zamenice gradonačelnika mr Eli Majer, Andrea Deng, odbornica u Skupštini grada Inzbruka, dr Lukas Moršer, direktor Gradskog arhiva Inzbruka, mr Aleksander Legniti, direktor gradskih grobalja, kao i dr Andreas Majslinger, osnivač Austrijske službe sećanja u inostranstvu, Vera Merkel, počasna članica SPOJI iz Inzbruka koja je godinama istraživala o Dianinom životu, kao i Milka Kajganić, predsednica udruženja pisaca „Zlatno pero“ koja je između ostalog pisala scenario dokumentarno-igranog filma „33 anđela“ o stradanju srpske dece iz tadašnje NDH u nacističkim logorima u Norveškoj, dr Julijana Vukašinović i njen muž Dragan Vukašinović, koji su doputovali iz Ciriha i Soloturna u Švajcarskoj, i dr Mirjana Premović, predstavnica Bavarsko-srpskog akademskog foruma iz Minhena, kao i Mile Torlaković, predsednik Zajednice Srba Tirol.
Foto: spoji.org
Mr Vladimir Vlajić (sredina) sa prof. Cimpferom i dr Pflaumom, rođacima Diane Budisavljević iz Beča
Foto: spoji.org
Milka Kajganić (sa priznanjem), dr Premović iz Minhena (u sredini) i Dragan i dr Julijan Vukašinović iz Švajcarske
Foto: spoji.org
Članovi KUD-a Ostrog iz Inzbruka
Zatim se krenulo od crkve prema Zapadnom gradskom groblju gde je Diana sahranjena na porodičnom grobu porodice Obekser ispod svoda pod brojem 48. Tamo su Leonardo Rašica i Vladimir Vlajić u ime svih učesnika šetnje upalili sveću i položili cveće u znak zahvalnosti i večnog pomena Diani Budisavljević i njenim pomagačima. Vladimir Vlajić ispričao je zatim najvažnije činjenice o Diani i njenoj akciji spašavanja i podsetio na zalaganje SPOJI-a, koji je od 2010. sproveo brojne inicijative i aktivnosti kako bi se očuvalo sećanje na Dianu i njene pomagače.
Foto: spoji.org
Daniela Majhtri, Seliha Arslan i Benjamin Plah
Foto: spoji.org
Rođaci Diane Budisavljević, koji su se po prvi put lično upoznali, na okupu pre početak šetnje
Vlajić je na kraju svog govora rekao:
Šetnju sećanja na Dianu Budisavljević i njene pomagače smo pokrenuli, kako bismo svake godine u periodu posle datuma njenog upokojenja, 20. avgusta, izrazili večnu zahvalnost njoj i njenim podržavaocima, kao i da ostavimo još jedan trag aktivne i žive kulture sećanja u našem gradu Inzbruku i našoj pokrajini Tirol. Tako želimo da pokažemo koliko nam je važno živo sećanje na Dianu i njene pomagače, koliko je volimo i cenimo, jer je ona zajedno sa svojim podržavaocima tokom Drugog svetskog rata spasila između 7.500 i preko 12.000 srpske dece od genocida i dvoje hrvatske dece antifašista od političkog revanšizma u logorima smrti fašističkog ustaškog režima u tadašnjoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Tako želimo svake godine da održimo sećanje na sve žrtve Drugog svetskog rata, jer je Diana uspela da spasi na hiljade pre svega srpske dece iz tih logora, ali je nad daleko više hiljada srpske, jevrejske i romske dece izvršen genocid i stradalo je bezbroj dece antifašista različitih nacionalnosti u tim logorima, samo zato što su bili drugog porekla ili zato što su se njihovi roditelji suprotstavili ludilu nacista, ustaša i drugih fašističkih grupacija.
Foto: spoji.org
Foto: spoji.org
Zatim je svim prisutnima mr Aleksander Legniti, direktor gradskih grobalja Inzbruka, pročitao pesmu o Diani, koju je napisao u jutro tog dana dok je išao ka Srpskoj pravoslavnoj crkvi gde je jedan značajan broj zvanica prisustvovao Svetoj Liturgiji. On je do sada napisao bezbroj pesama posvećenim Diani Budisavljević.
Foto: spoji.org
Posle njega se svim prisutnima na engleskom obratio Dianin praunuk, Leonardo Rašica, koji je posle 2024. godine i ove godine tokom avgusta meseca boravio u Srbiji, Hrvatskoj i Inzbruku, kako bi završio istraživanje o istorijskim i ličnim podacima o svojoj prababi Diani za knjigu koju o njoj piše. Njegovo obraćanje Vam prenosimo u celosti:
„Kao praunuku Diane Budisavljević, često mi postavljaju dva pitanja. Prvo je jednostavno: „U kakvom si tačno srodstvu sa Dianom?“
Diana i njen suprug, Julije Budisavljević, imali su dve ćerke. Njihova starija ćerka Jelka rođena je ovde u Inzbruku 1918. godine. Jelka je bila moja baka. Porodica se 1919. godine preselila u Zagreb, gde je rođena njihova druga ćerka Ilze.
Foto: spoji.org
Leonardo Rašica i Vladimir Vlajić polažu cveće na grob Diane Budisavljević
Tokom rata, dok je Diana sprovodila svoju humanitarnu akciju, Jelka se udala za mog dedu, Marija Rašicu. Kada je saznao da je Jelka trudna, odlučili su da napuste Jugoslaviju. Prema rečima mog dede, nije želeo da odgaja dete u komunističkoj zemlji. Tako je moj otac rođen u Đenovi, u Italiji, 1947. godine. Nepunih godinu dana kasnije, porodica je emigrirala u Brazil, gde sam se, jednu generaciju kasnije, rodio ja, u Sao Paulu 1972. godine.
Srodstvo je, dakle, sasvim neposredno: Diana i Julije bili su moji prabaka i pradeda; njihova ćerka Jelka bila je moja baka; a ja sam Dianin praunuk.
Foto: spoji.org
Drugo pitanje je složenije: „Kako se osećate kao praunuk Diane Budisavljević? Mora da ste veoma ponosni.“ Očekivani odgovor deluje gotovo samorazumljivo: ponos i čast. Ipak, to nikada nisu bila baš osećanja koja sam doživljavao. Kada sam otkrio razmere Dianine akcije, moje prve reakcije bile su mnogo bliže iznenađenju i zbunjenosti. Na to pitanje vratiću se na kraju.
Za Dianinu akciju saznao sam sasvim slučajno 2002. godine, ali to je preduga priča da bih je sada ispričao.
Kasnije, rešen da napišem knjigu o Diani i njenoj humanitarnoj akciji, došao sam 2013. godine u Srbiju i Hrvatsku, a pre dve godine u Srbiju, Hrvatsku i Austriju, pa i ovde u Inzbruk.
Moje sadašnje putovanje i dalje je deo tog procesa otkrivanja. Razgovori sa istoričarima, ponovni susreti sa preživelom decom, istraživanja u Jasenovcu i njegovoj okolini, kao i još jedno putovanje u Inzbruk, treba da obezbede neophodnu osnovu za knjigu koju nameravam da završim 2027. godine. Posle više od dvadeset godina, međutim, shvatio sam da ovo istraživanje nikada ne može zaista biti „završeno“. Uvek će postojati još neki dokument, svedočenje, potomak ili pitanje bez odgovora. Na kraju, knjiga mora biti završena ne zato što više nema šta da se otkrije, već zato što autor odluči da je došao trenutak da je objavi, ali takva knjiga ne može nastati bez tuđe pomoći. Uz Božju pomoć i velikodušnost onih koji su sa mnom podelili svoja sećanja, znanje, dokumente, vreme i prijateljstvo, nadam se da ću dovršiti najbolju knjigu o Diani koju sam sposoban da napišem. Na njenim koricama možda će stajati ime jednog autora, ali ona je ujedno i zajednički poduhvat. Njen nastanak zavisi od preživele dece koja su mi poverila svoja sećanja, istoričara koji su sa mnom podelili svoje znanje i mnogih ljudi koji su mi pomogli da sledim Dianin put.
Foto: spoji.org
Foto: spoji.org
Mr Aleksander Legniti čita svoju najnoviju pesmu o Diani, koju je napisao tog jutra
I to me vraća na pitanje kojim sam započeo: kako se osećam kao praunuk Diane Budisavljević? Iznenađenje i zbunjenost i dalje su mnogo bliži onome što osećam nego ponos. Biti Dianin potomak nije dostignuće. Nisam učinio ništa da to zaslužim. Ako za nekoliko godina budem mogao da pogledam objavljenu knjigu i osetim da je uloženi trud bar u maloj meri bio dostojan njenog zaveštanja, da je pomogao da se sačuva sećanje na ono što je učinila, na one koji su radili uz nju i, pre svega, na decu, onda ću možda osetiti da sam nastavio bar nešto od njenog dela.
Moram da popunim i prazninu koja još uvek postoji u načinu na koji mnogi ljudi doživljavaju Dianinu priču. Iako je to istaknuto u njenom dnevniku, kao i u knjigama, dokumentarnim i igranim filmovima, mnogi još uvek ne shvataju u potpunosti da je Dianin rad imao dva dela.
Prvi je bio da se deca fizički spasu iz logora, da se što brže izvedu kako bi imala priliku da prežive, ali postojao je i drugi deo koji je za Dianu bio podjednako važan: da ta srpska deca budu ponovo spojena sa svojim prvobitnim porodicama.
Foto: spoji.org
To se veoma jasno vidi u Dianinom dnevniku. Time se objašnjava zašto je napravila svoju izuzetno detaljnu kartoteku. Kad god je to bilo moguće, beležila je ime deteta, mesto porekla, datum rođenja i imena roditelja. Kada su deca bila suviše mala da pruže te podatke, beležila je sve što bi jednog dana moglo da pomogne u njihovom prepoznavanju: ožiljke, mladeže, belege od rođenja i druge upečatljive osobine. Svaki detalj mogao je jednog dana da pomogne porodici da pronađe svoje dete, ali Diani nikada nije bilo dopušteno da završi ovaj deo svog rada.
Ubrzo posle rata, nove komunističke vlasti zaplenile su njenu kartoteku i prateću dokumentaciju. Iz njenog dnevnika jasno se vidi koliko je to za nju bilo poražavajuće. U početku nije želela dobrovoljno da preda dokumentaciju. Kada su joj predstavnici vlasti pokazali zvanično naređenje, na kraju je postupila po njemu.
Diana je insistirala da, ako već uzimaju kartoteku, moraju da uzmu sve: fotografije, beleške i prateće podatke, jer bi u suprotnom evidencija bila nepotpuna. Nadala se da će neko u novom sistemu nastaviti rad.
Ponudila je da i sama nastavi da radi sa dokumentacijom. Ponuda je odbijena. Zatim je predložila da neko od njenih saradnika ko je poznavao pojedinosti sadržane u arhivi pomogne onima koji su preuzimali rad. I taj predlog je odbijen.
Posledice su bile tragične.
Posle rata, roditelji su nastavili da traže svoju decu, a braća i sestre jedni druge. Ljudi su dolazili u Dianin dom i pisali joj, tražeći podatke o sinu, ćerki, bratu ili sestri.
Diana, koja je godinama prikupljala upravo one podatke koji su mogli da im pomognu, nije mogla ništa da učini jer dokumentacija više nije bila kod nje.
Ne znamo tačno zašto su nove vlasti odlučile da ne nastave Dianin rad onako kako je ona nameravala. Istoričari ukazuju na ideološke i političke razloge: u posleratnom okruženju naglašavan je zajednički jugoslovenski identitet umesto ranijih etničkih i verskih identiteta, pod parolom „bratstvo i jedinstvo“. Moguće je da za novi režim nije bilo mnogo važno ako je srpsko dete odrastalo u hrvatskoj porodici, jer su sada svi bili Jugosloveni, iako to nije bila prvobitna porodica deteta, a njegovi srodnici su ga možda još uvek očajnički tražili. Bez obzira na razloge, mnoge porodice nikada nisu ponovo spojene.
Posebno želim da naglasim ovo jer, ma koliko to bilo neshvatljivo, manjina i dalje okrivljuje samu Dianu zato što su srpska deca ostala kod hrvatskih porodica, odrastala ne znajući svoje poreklo i, u nekim slučajevima, umrla a da nikada nisu saznala pravu istoriju svoje porodice.
Dokazi nam govore suprotno. Ponovno spajanje te dece sa njihovim prvobitnim porodicama bilo je osnovni cilj Dianinog rada.
Tragedija se, dakle, nije završila ratom. Neki očevi i majke nikada nisu pronašli svoju decu. Braća i sestre ostali su razdvojeni. Čak i danas, više od osamdeset godina kasnije, ljudi i dalje traže svoje najmilije. Poznajemo izuzetnu ženu koja se približava devedeset drugoj godini i još uvek traži svog brata.
Foto: spoji.org
Nj. e. ambasador Bosne i Hercegovine, gospodin Siniša Bencun
Ogromne razmere Dianinog podviga u fizičkom spasavanju dece iz logora imale su neočekivanu posledicu: zasenile su taj drugi deo njenog rada. Spasavanje njihovih života bilo je najhitniji zadatak, ali za Dianu se spasavanje nije završavalo kada bi dete bilo izvedeno iz logora.
Trebalo je da se završi tek kada to dete pronađe put nazad do svoje porodice.
I to je za Dianu bilo jednako važno kao i fizički spasiti decu.
Njen dnevnik je objavljen pre više od dve decenije. Od tada su knjige, dokumentarni i igrani filmovi ispričali njenu priču na srpskom, hrvatskom, nemačkom i engleskom jeziku. Zato se danas, 2026. godine, tvrdnja da Diana nije nameravala da ta deca budu ponovo spojena sa svojim prvobitnim porodicama više ne može objasniti nedostatkom dostupnih informacija.
U ovom trenutku, to je ili neznanje ili zlonamernost.
I tako, vraćajući se poslednji put na pitanje kako se osećam: ako ovom knjigom uspem da njenu pravu priču ispričam ispravno, celovito i bez izostavljanja, i ako ta priča podstakne druge da pomažu ljudima u nevolji, bez obzira na nacionalnost, etničku pripadnost ili veroispovest, onda ću možda sebi dozvoliti malo onog ponosa i časti za koje drugi pretpostavljaju da moram da ih osećam.
Do tada ću verovatno nastaviti da dopuštam da me iznenađenje i zbunjenost podstiču da razumem, sačuvam i ispričam priču o ovoj izuzetnoj ženi koja je, sticajem okolnosti, bila moja prabaka.“ – ispričao je Leonardo Rašica na grobu njegove prabake, pred svim okupljenim učesnicima ovogodišnje šetnje sećanja.
Foto: spoji.org
Foto: spoji.org
Za sam kraj usledilo je malo iznenađenje za sve prisutne. U ime organizacije SPOJI, Vladimir Vlajić je Leonardu Rašici uručio počasnu plaketu, kojom se ozvaničava njegovo počasno članstvo u našoj organizaciji, sa kojom se Leonardo zna od 2013. godine i sa kojom je svih ovih godina sarađivao na kulturi sećanja, pre svega na očuvanju lika i dela njegove prabake Diane Budisavljević. Ovaj gest, koji je Leonarda Rašicu istinski obradovao, je od svih prisutnih pozdravljen glasnim aplauzom i osmesima, a celokupan događaj je od skoro svih prisutnih prihvaćen veoma emotivno, ali i pozitivno i poučno.
DIANA BUDISAVLjEVIĆ, DEVOJAČKI OBEKSER
Diana Budisavljević rođena je 1891. godine kao Frida Olga Diana Obekser u Inzbruku. Bila je ćerka tirolskog trgovca Maksa Obeksera i Ane Roze. Njen deda Mihael Obekser bio je i osnivač vazdušne banje Igls nadomak Inzbruka. Mladost je provela u Inzbruku, najviše u kući u kojoj je rođena, u „Obekser-Hausu“, u ulici Marije Terezije, najpoznatijoj pešačkoj zoni u samom centru glavnog grada pokrajine Tirol.
Završila je osnovnu i srednju školu u Inzbruku, gde je 1910-ih godina radila obuku za medicinsku sestru na inzbruškoj univerzitetskoj klinici gde je upoznala lekara na hirurškoj klinici, dr Julija Budisavljevića (1882-1981), Srbina poreklom iz Hrvatske, za kojeg se udala 1917. godine. Sele se u Zagreb 1919. godine, gde je njen muž radio kao profesor hirurgije na Medicinskom univerzitetu.
Kada je 6. aprila 1941. godine nacistička Nemačka bez upozorenja bombardovala Beograd i napala Kraljevinu Jugoslaviju, došlo je do raspada kraljevine, čije su teritorije potom podeljene među saveznicima Trećeg rajha. Tako je na teritoriji današnje Hrvatske, Bosne i Hercegovine i jednom delu severne Srbije uz pomoć nacionalsocijalista nastala Nezavisna Država Hrvatska pod fašističkim ustaškim režimom. Ta vazalna država po Hitlerovom blagoslovu u delo je sprovela agresivnu rasnu politiku pre svega protiv Srba, Jevreja i Roma. Počeo je genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima. Jasenovac, koncentracioni logor smrti, postao je balkanski Aušvic, a ustaše nisu imale milosti ni prema deci.
Kada je Diana Budisavljević saznala da deca masovno stradaju u koncentracionim logorima, nije se libila da nešto učini. Iako je porodica njenog muža takođe bila u opasnosti od ustaškog režima, organizovala je između 1941 i 1945 zajedno sa mnogim saradnicima, među kojima su bili inženjeri Marko Vidaković i Đuro Vukosavljević, privatnu akciju spašavanja pod nazivom „Akcija Diana Budisavljević“.
Akcija je imala za cilj slanje pomoći u logore smrti, kao i oslobađanje i zbrinjavanje zatočene dece i žena, koji su bili pretežno srpskog porekla. Uz pomoć transportnih lista i drugih beleški uspela je sa svojim saradnicima da napravi kartoteku, koja je na kraju rata sadržala podatke od oko 12.000 dece. Po završetku rata, kada je trebalo da preda decu svojim preživelim porodicama, njena akcija je doživela najveći udarac kada su joj komunisti oduzeli kartoteku sa svim podacima.
Zajedno sa svojim mužem se 1972. vraća u Inzbruk, gde je do njene smrti 1978. godine živela takođe u centru na adresi Anihštrase 24. Sahranjena je na Zapadnom gradskom groblju u porodičnoj grobnici pod svodom sa brojem 48.
Foto: spoji.org
Autor: redportal.rs
