NAJVEĆA POČAST to što sam SRBIN 👑 Vanbračni sin KNEZA MIHAILA, ZABORAVLJENI SRPSKI DOBROTVOR koji je SVE OSTAVIO SRBIJI 📚

Njegova zadužbina pomagala prosvetu više od 70 godina nakon njegove smrti 💰

Velimir Mihailo Teodorović ostao je jedna od najzagonetnijih ličnosti srpske istorije 19. veka.

Rođen kao vanbračni sin kneza Mihaila Obrenovića, nosio je teret porekla koje mu je istovremeno otvaralo vrata obrazovanja i sveta elite, ali mu je zatvaralo put ka punom javnom i političkom priznanju. Njegov život odvijao se na margini dinastije, ali ne i na margini značaja.

Boraveći u Rogaškoj Slatini, knez Mihailo je 1848. godine upoznao sedamnaestogodišnju Slovenku Mariju Berghauz, ćerku marvenog lekara. Između njih dvoje se brzo razvila romansa iz koje je naredne godine rođen sin, kršten u katoličkoj crkvi kao Viljem.

Knez Mihailo je bio svestan Velimirovog postojanja. Za njega i njegovu majku je u Beču kupio kuću, a postarao se i za njihovo izdržavanje. Međutim, pošto se Marija udala za čoveka koji je njenog sina video kao dobar izvor prihoda, brzo su zapali u dugove i bečka kuća je prodata bankaru za račun kneza Mihaila, koji ju je potom stavio sinu Velimiru na raspolaganje.

Velimir se školovao u Beogradu, gde je brzo savladao srpski jezik koji nije govorio. Zajedno sa svojim profesorom i drugim đacima je letnje mesece provodio na putovanjima po Evropi. 📚 Sa sedamnaest godina je prešao u pravoslavlje i tada je dobio ime Velimir Teodorović. Prezime je uzeo po starom prezimenu Obrenovića, dok je kum na krštenju bio mitropolit beogradski Mihailo.

Posle šestog razreda gimnazije, trebalo je da školovanje nastavi u Ženevi. Prilikom odlaska na školovanje 1867. godine, poslednji put se video sa ocem koji je ubijen naredne godine u Košutnjaku.

Foto: Filip Pejković

Nastavio je školovanje u Minhenu, da bi potom morao ostati na imanju nasleđenom od oca u inostranstvu, budući da je ostatak dinastije u njemu gledao pretendenta na presto, iako sam nije pokazivao takve aspiracije. 👑 Velimir je odbio da postane austrougarski podanik, čak i u zamenu za plemićku titulu, rečima:

Za mene je najveća počast to što sam Srbin.

Živeo je van očiju javnosti, nije se ženio i nije imao dece. Aktivno je pomagao srpske studente, a među njegovim stipendistima bili su budući diplomata Milenko Vesnić i slikar Marko Murat.

Preminuo je 31. januara 1898. godine u Minhenu, kada mu je bilo svega 48 godina. Njegovi posmrtni ostaci su posle Prvog svetskog rata preneti u kapelu na beogradskom Novom groblju.

Velimir je celokupnu imovinu svojim testamentom zaveštao Kraljevini Srbiji. Od njegove imovine formirana je zadužbina Velimirijanum koja je pomagala školovanje srpskih đaka, organizovala dobrotvorne svečanosti, pomagala humanitarna društva, ali i izdvajala sredstva za ulepšavanje Beograda. Poslednju pomoć isplatila je 1971. godine.