Nesrećna žena nemoćno je gledala kako zlikovac, zver u ljudskom obličju, kida komad po komad odeće sa majušnog tela njene, od straha izbezumljene, devojčice. 😭
U ratu ne stradaju samo vojnici, već i žene, deca, starci, i drugi civili. 😥 Tako je u Odbrambeno-otaxbinskom ratu 1991-1995. godine tragično stradala i devfetogodišnja devojčica Mirjana Dragičević. 💔 Priča o njenom životu autora Dušana Marića objavljena je na FB stranici Vojske Republike Srpske: 👇🏻
U zoru 28. decembra 1992. godine, pripadnici 2. bataljona 7. zeničke brigade Trećeg korpusa tzv. Armije BiH, među kojima je bio i veliki broj inostranih mudžahedina, probijaju liniju fronta kod Ilijaša i upadaju u nebranjeno srpsko selo Donja Bioča, gde čine strašne zločine. Po ulasku u selo ubijaju i ranjavaju nekoliko srpskih civila. 😥
Paleći selo, trojica mudžahedina ulaze u kuću u kojoj je Rada Dragićević živela sa tetkom i decom. Njenu ćerku Mirjanu Dragićević, koja je imala samo devet godina, prvo su silovali pa ubili, dok su Radu izrešetali i ostavili misleći da je mrtva. Sina Janka, koji je tada imao deset godina, na svu sreću nisu videli, jer se sakrio ispod kreveta. 💪🏻
„(...) Mogu ti pričati koliko hoćeš, lakše mi je kad pričam, kao da čemer iz sebe izbacujem, ali ti svoju patnju, svoj užas od života koji živim, ne mogu opisati.“
Ovako svoju ispovest počinje Rada Dragićević iz Donje Bioče kod Ilijaša, koja je 28. decembra 1992. godine gledala kako joj mudžahedini siluju, a zatim ubijaju devetogodišnju ćerkicu Mirjanu. 😭
„Ne znam da li mi je teže kad mislim na te trenutke i kao da i sad slušam vrisak svoje Mirjane, ili kad povremeno zaboravim. Kad mislim na taj užas, dođe mi da poludim od bola i kajanja. Grize me savest što sam živa, što nisam otišla sa svojim detetom. Izdala sam je. Hiljadu puta pomislila sam da prekratim ove muke, ali nisam imala snage da ostavim svoje drugo dete, sina Janka. A opet, kad zaboravim, jedan mi zaborav, onda me izjeda kajanje kako sam mogla da zaboravim. I živim tako, razapeta između dva bola, između dve krivice, između dva kajanja. Živim, a kao da me nema.💔 Duša bi mi sunce u kamen pretvorila, toliko je u njoj hladnoće i tuge.“
Te prednovogodišnje zore usnule meštane Donje Bioče probudila je iznenadna žestoka pucnjava. Kao da zemlja gori. Mirno planinsko seoce napala je po zlu čuvena Sedma muslimanska brigada, njen Drugi bataljon.
Belosvetski ološ. „Islamski ratnici“, koje je miris prolivene hrišćanske krvi u Bosnu domamio iz Irana, Avganistana, Arabije, Pakistana... i njihova domaća sabraća po mržnji prema krstu. Arapski i domaći mudžahedini.
Nije se nesrećna Rada Dragićević, koja je u kući spavala zajedno sa svojom majkom Milojkom Draškić, tetkom Lenkom Skočo, devetogodišnjom ćerkicom Mirjanom i tri godine starijim sinom Jankom, ni probudila kako treba, a meci su već počeli da dobujaju po krovu.
„Bilo je rano ujutro – priča, dok lomi prste na drhtavim rukama.
– Rado, puca se, probudi decu – čula sam majčin glas. Majka i tetka su požurile napolje. Ubrzo su ih sasekli rafali. Teško ranjene pale su na zemlju. Majka je ponovo vikala: ‘Rado, čuvaj decu.’ Jadna ja, nisam ih sačuvala.“
Jedva da je Milojkin izbezumljeni glas utihnuo, a u kuću Dragićevića upala su trojica mudžahedina. „Odmah sam videla da su stranci, i pre nego što su progovorili – seća se Rada tog zlog jutra. Dvojica su me ščepala rukama, a treći je prošao pored mene. Uhvatili su Mirjanu. Srećom, samo nekoliko trenutaka ranije Janko je pobegao u drugu sobu i sakrio se ispod kreveta.“
Nesrećna žena nemoćno je gledala kako zlikovac, zver u ljudskom obličju, kida komad po komad odeće sa majušnog tela njene, od straha izbezumljene, devojčice. 😭
„Mirjana je vrištala i zvala me u pomoć. Pokušavala sam da se otmem, ali nisam mogla – držali su me.
Gledala sam kako je siluju, iživljavaju se. Na kraju, kada su je zaklali, pustili su me. Očajna, pala sam na svoje dete koje je već bilo mrtvo. Htela sam da bar na kraju oseti majčinski zagrljaj. Tada su pucali u mene. Ranili su me u stomak i noge. Otišli su. Verovatno su pomislili da su i mene dokrajčili.“ 😭
„Nisam gubila svest, mislila sam na Janka. Ne znam koliko dugo sam, teško ranjena, ležala na podu pre nego što je stigla pomoć. Kada su čuli da je Donja Bioča napadnuta, srpski vojnici sa najbližih položaja pohitali su u pomoć i napadače proterali iz sela, ali za Radu Dragićević bilo je kasno. Njena sloboda umrla je sa njenom Mirjanom.“
„Teško ranjenu prvo su me prebacili na Pale, zatim u Beograd, na VMA“, nastavlja ispovest ova mučenica.
„Braća iz Srbije izlečila su moje telo, ali duša je ostala živa rana.“
Uz sve brige koje već dvanaest godina nosi u izbeglištvu, Rada kaže da joj je najveća – njen sin Janko.
„Gospode dragi, samo kad pomislim šta je nesrećnik tog jutra preživeo, koju patnju je to prokleto svitanje useklo u njegovu dečju dušu... Bogu hvala, pa je sačuvao zdrav razum, nije skrenuo s pameti. Uspeo je da završi školu, sada je automehaničar. A tog jutra, nesrećnica, nisam verovala da će mi preživeti. Mislila sam da će mi dušmani oba krila odseći.“ 😭💔
Rada i Janko su u Bioči živeli još tri godine. A onda je došlo do pregovora u Dejtonu. Slobodan Milošević je olako zanemario more srpske tuge i brojne žrtve koje su pale u bitkama za odbranu Ilijaša i drugih delova Srpskog Sarajeva, i u gluho doba dejtonske noći potpisao da sve to predaje muslimanima.
Rada nije imala kud. Otišla je na grob svoje mezimice, još jednom ga suzama nakvasila, još jednom sveću zapalila, još jednom tamjanom okadila i pridružila se koloni od preko stotinu hiljada nesrećnika koji su, sa zavežljajem u rukama, iz Sarajeva i okoline, iz svojih domova, krenuli u susret tuđini i neznanim izbegličkim svratištima.
Dragićevići su se zaustavili u blizini, u Milićima.
„Bilo mi je najvažnije da budem što bliže grobu svog deteta. Prvo smo se nastanili u selu Derventa, u Zaklopači, a posle smo prešli u Vlasenicu. Od Ministarstva za izbegla lica Republike Srpske dobili smo jednosoban stan. Živeli smo od skromne invalidnine i od plate koju sam zarađivala radeći u restoranu.“
Ponekad, kad smogne snage, Rada je odlazila u Donju Bioču, na zgarište porodične kuće i grob svoje Mirjane. Sretala je ljude, svoje dojučerašnje komšije, muslimane. Jedni se pozdrave, drugi sagnu glavu i prođu, treći ne kriju svoju mržnju.
„Jednom prilikom prišao mi je jedan mlađi čovek, ne znam kako se zove, i počeo da mi preti. Glasom iz kog je kuljala velika mržnja vikao je: ‘Kako ti smeš ovde da dođeš!’ I to je naša sudbina. I istina o ratu u Bosni i Hercegovini. Nisu oni krivi što su rat izazvali i pobili naše najmilije, nego smo krivi mi što još uvek na grobove svoje dece dolazimo, što ih nismo zaboravili.“
U septembru 2014. godine telo male Mirjane ekshumirano je i premešteno na vojničko groblje u Sokocu, a zahvaljujući plemenitosti porodice Mirković iz Bijeljine postavljen je i spomenik.
„Sada je moja Mirjana sigurna i ja mogu da sklopim oči“, ističe neutešna majka.
Centar javne bezbednosti Istočno Sarajevo još 2005. godine podneo je izveštaj protiv 11 lica za koje se sumnja da su učestvovala ili komandovala napadom na Donju Bioču. Međutim, za procesuiranje tog zločina nije bilo zainteresovano ni okružno tužilaštvo, ni Tužilaštvo BiH, ni Haški tribunal.
IZVOR: FB / Vojska Republike Srpske
Autor: redportal.rs
