SADA MOJE PESME TRAŽE MOJU GLAVU: Tajna smrti Branka Miljkovića

Ko loše živi zar može jasno zapevati!

Na današnji dan 1961. godine umro je veliki srpski pesnik Branko Miljković. Njegova smrt i danas je obavijena velom tajne i izaziva brojne polemike.

Branko Miljković je preminuo pod misterioznim okolnostima u noći između 11. i 12. februara 1961. godine u Zagrebu. Određeni krug Brankovih savremenika i tada je odbacivao mogućnost da je pesnik sam sebi oduzeo život. Ko ili šta stoji iz ubistva - do danas niko nije rastumačio. Zvanično, Miljković je izvršio samoubistvo u šumi na periferiji Zagreba, obesivši se o drvo. Brankova porodica, kao i mnogobrojni prijatelji, na čelu sa pesnikom Tanasijem Mladenovićem, tvrdili su da drvo o koje je pesnik pronađen obešen jednostavno nije bilo dovoljno jako da izdrži Miljkovićevu težinu, kao i da je na telu nakon smrti bilo modrica (kao od prebijanja), ali ne i tragova davljenja na vratu, koji su uobičajni kod samoubistva bešenjem. Imao je 27 godina.

View this post on Instagram

A post shared by СрпскиЧАСком (@srpskicaskom)

IZVOR: IG / @srpskicaskom

Književnik Danilo Kiš je u kratkom filmu Pohvala svetu iz 1976. godine izneo jedno drugačije viđenje poslednjih dana Branka Miljkovića:

Desetak dana pre njegovog samoubistva sam ga sreo i kad sam naručio piće, on me je izružio da se to ne sme raditi, da se ne sme piti… On je u tom trenutku prestao da pije i da bi tome dao težinu principa, on je držao predavanja i drugarska ubeđivanja. Tada je izgovorio nekoliko rečenica koje su me frapirale u času kada sam doznao za njegovu tragičnu smrt.

Rekao je: "Mi smo svi kukavice, mnogi ruski pesnici su u našim godinama već završili svoje živote i to svojom rukom." Naveo je njihova imena, dosta agresivno me je pitao zašto smo mi takve kukavice koje umiru od "gladi, tuberkuloze i od tzv. boemije".

IZVOR: YT / Qemetiel 218

U knjizi Branko Miljković ili neukrotiva reč Petar Džadžić tvrdi da je Miljkovićev odlazak iz Beograda u Zagreb "uzrokovan ljubavnim jadom". Džadžić kaže:

Postojala je jedna žena - uvek postoji jedna žena, koju možemo i ne možemo identifikovati, i koja nanosi pesniku poraz, onda kada mu je taj poraz potreban.

Džadžić citira i pismo koje je od Branka Miljkovića dobio iz Zagreba, u kojem on, između ostalog, beleži:

Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha... Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore...

U post skriptumu moli Džadžića da mu piše sve o Njoj i kaže:

Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj, počeću da mislim o smrti.

pročitajte još

Ovo je POTPIS MISTERIOZNE STUDENTKINJE kojoj je CRNJANSKI posvetio pesmu 📝

Četiri-pet dana pre kobnog događaja, 7. februara 1961. godine, Miljković je Džadžiću iz Zagreba poslao sasvim drugačije pismo:

Ja se osećam odlično. Kao da sam se danas rodio. Raskrstio sam sa svime što je bilo juče i sa poezijom i sa životom...

IZVOR: YT / Književnost uživo

Prof. dr Goran Maksimović je u jednoj izjavi za portal Niškevesti.rs rekao:

Sve što je objavljeno u vezi sa Miljkovićevom smrti imalo je za cilj da ceo događaj mistifikuje i prikaže isključivo kao samoubistvo. Kada se pažljivo sagleda kontekst toga vremena i sve što se tada dešavalo u književnosti, uz čitav niz drugih indicija, zaista se ta zvanična verzija Miljkovićeve smrti dovodi u pitanje. Postoji mnogo osnova da se istražuje dalje sve dok se ne dođe do autentičnih dokumenata i dokaza, pre svega iz izvora Državne bezbednosti i policije toga doba, koji će najverovatnije pokazati da je Miljković zapravo likvidiran u Zagrebu.

Da li ga je "ubila prejaka reč" ili je nešto drugo uticalo na njegovu preranu smrt - to danas niko sa sigurnošću ne može da tvrdi.

pročitajte još

Najstarija zapisana srpska epska pesma je iz srpskog sela - u Italiji ✒

Branko Miljković se pojavio kao nova poetska snaga, i to baš u vreme kada je srpska poezija bila u velikoj krizi. Svojim stihovima uneo je visoku intelektualnost i strast. Ta strast vodila ga je i kada je pisao o smrti, koja je i na čitavu njegovu generaciju ostavila veliki trag. Njegova poetska reč je 50-ih godina prošlog veka mnogima zvučala preoštro. Kritika je pisala da je patriotska reč, za Miljkovića, bila ista kao i ljubavna.

I pisac Dejan Stojiljković je skeptičan kada je u ptanju smrt Branka Miljkovića:

Najtragičnije je to što su u Brankovoj smrti učestvovali ljudi iz sfere književnosti. To je jedno od retkih ubistava koje je zataškavano kroz književnu teoriju. Tu su svoje prste umešali i Davičo i Čadžić i još neki ljudi, dok u pozadini svega stoji služba Državne bezbednosti. Ono što ne znamo tačno, jesu okolnosti kako je Branko postradao, šta se tačno desilo, kako se uopšte našao na tom mestu na periferiji Zagreba i ko su njegove ubice.

Branko Miljković je rođen 29. januara 1934. godine u Nišu, a prve pesme je počeo da mu objavljuje Oskar Davičo 1955. tokom Brankovih studija filozofije u Beogradu. Već naredne godine objavio je svoju prvu zbirku pesama Uzalud je budim, kojom je zakoračio u svet književnosti i veoma mlad dospeo u sam vrh srpske poezije.

IZVOR: YT / videolagan

Samo 4 godine kasnije, 2 nedelje pre nego što će nesrećno okončati svoj život, napisao je Pesmu za moj 27. rođendan:

Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;

Vreme je da sunce kaže koliko je sati;

Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;

Ko loše živi zar može jasno zapevati!

U Nišu se tradicionalno, od 1971. godine, dodeljuje pesničko priznanje za najbolju zbirku poezije a koje nosi ime slavnog srpskog pesnika. U Nišu je otvorena i Književno-memorijalna postavka Sremac / Miljković, koja sadrži spise, rukopise, fotografije i lične predmete slavnih književnika.