Psihologija privlačnosti krije jedan iznenađujuće jednostavan mehanizam: što češće viđamo nekoga, to nam ta osoba postaje privlačnija. Ovaj fenomen poznat je kao mere-exposure effect ili efekat puke izloženosti kognitivna pristrasnost koja pokazuje da ponovljeni susreti sa istim licem, zvukom ili slikom povećavaju našu naklonost prema tom stimulu.
Efekat je prvi put zabeležen još u 19. veku, a kasnije ga je sistematizovao psiholog Robert Zajonc kroz niz eksperimenata. Pokazalo se da čak i kada ne obraćamo svesnu pažnju, naš mozak beleži prisustvo poznatih elemenata i povezuje ih sa pozitivnim osećanjima.
U kontekstu međuljudskih odnosa, to znači da kolega iz kancelarije, komšija iz zgrade ili neko koga često viđamo na društvenim mrežama može postati privlačniji ne zbog objektivnih osobina, već zbog učestalosti viđenja.
Zanimljivo je da efekat ima svoje granice: prvi susreti imaju najjači uticaj, dok kasnije izlaganje donosi sve slabiji porast simpatije. Ipak, u svetu prepunom vizuelnih i socijalnih stimulansa, efekat izloženosti igra značajnu ulogu u oblikovanju naših preferencija od izbora partnera do brendova koje volimo.
U doba algoritama koji nam stalno serviraju poznata lica i sadržaje, možda nismo toliko slobodni u svojim izborima koliko mislimo. Ali barem znamo da simpatija ponekad dolazi jednostavno s vremenom.
Autor: redportal.rs
