Nikada nisam razmišljala da samo ja imam novac, moraju da imaju i drugi 🥰🥰🥰

Draginja Bulić (95) iz Prijedora u Drugom svetskom ratu ostala je bez oca, tri brata i sestre, a i sama je obolela, te postala invalid prve kategorije.

Ova starica u desetoj deceniji života tiho, ali jasno priča o tome šta je proživela.

Njeni roditelji Đorđo i Stana Bulić su početak ratnih sukoba dočekali u rodnoj Donjoj Jutrogošti. Imali su 11 dece. Draginja je tada imala 15 godina i bila je aktivna u Savezu komunističke omladine Jugoslavije.

- Imali smo dobre volove i kola, pa sam uz pomoć njih skupljala po selu hranu za partizane. Volovima sam hranu vozila na Vitlovsku, na Kozaru; samo dođem kući, a oni kažu: "Ajde vozi na Karan." Mi omladinci smo za jednu noć požnjeli njivu pšenice u Drakseniću. Njivu je osvetljavala mesečina, a vojska nam je čuvala stražu - priča ona.

Zbeg

Navodi da je tokom ofanzive njena porodica, kao i ostale iz potkozarskih sela, završila u zbegu na Kozari. Tu je gelerom bombe bačene iz aviona ubijena mlađa sestra Kosa, koja je imala 13 godina. Njena porodica je zarobljena na Kozari i odvedena u Jasenovac.

- Logor Jasenovac je bio prepun. Odvojili su muškarce od žena i dece. Tada smo zadnji put videli oca Đorđa. Ubijen je u Jasenovcu. Najstariji brat Niko je odveden u Zemun i ubijen. Ostalu decu su s majkom odveli kod Kutine. Tamo smo podeljeni kod hrvatskih porodica da radimo. Bili smo blizu jedni drugih. Ja i mlađa sestra smo čuvale stoku - priseća se ona.

Osim oca i brata Nike, ubijen je i brat Mirko. Priča da je bio partizanski mitraljezac u Prvoj krajiškoj brigadi.

- Kada su svi išli u proboj, Mirko nije hteo napustiti Kozaru i ići na Manjaču, već se priključio Petoj Kozarskoj brigadi, koja je formirana na Paležu. Kao borac Pete kozarske brigade poginuo je od domobrana 1943. godine u Klašnicama - kaže ona.

Draginja Bulić nije imala dece, ali je decu svojih sestara i braće volela kao svoju; zato je mnogi i poznaju po nadimku Teta. Ona je poslednjih godina nepokretna, ali njeni potomci ne žele da je smeste u Dom za stare. Kažu da je Teta za njih bila majka Tereza i da je zbog svoje dobrote doživela duboku starost. Deci je redovno davala novac, a odraslima poklone.
- Nikada nisam razmišljala da samo ja imam, moraju da imaju i drugi - ističe Draginja.
Navodi da je uvek bila umerena u hrani, a i sada redovno posti sredom i petkom.
Ima četiri razreda osnovne škole, ali je bila veoma pismena i volela je da čita. I sada sa osmehom priča kako su joj medicinski radnici iz bolnice u Stocu na odlasku poklonili roman "Orkanski visovi" i šminku, te ispratili uz pesmu umetničkog društva "Soko" iz Mostara.

Povratak na ognjište

Starijeg brata Dragoljuba, koji je takođe bio partizan, nakon proboja su uhvatili na Kozari, ali pošto je bio u civilnoj odeći odveli su ga u Jasenovac, a potom u Nemačku na rad.

- I danas čuvam dve njegove dopisnice. Prestao je da se javlja krajem 1944. Mislimo da je poginuo u Nemačkoj tokom bombardovanja - navodi ona.

Nakon rata Bulići su se vratili u Donju Jutrogoštu. Kuća je bila spaljena. Draginja je s mlađim bratom i majkom živela u kući šeperuši. Potom je s omladincima gradila prugu Ljubija–Brezičani. Međutim, ratne promrzline u zbegu, zarobljeništvu i pešačenje po snegu do pojasa po nekoliko kilometara na sastanke SKOJ-a, samo u vunenim priglavcima, uzeli su danak. Imala je tuberkulozu kostiju.

Godinama u bolnici

Navodi da je 1949. smeštena u specijalizovanu bolnicu za koštane bolesti u Stolcu.

- Dva puta su mi operisali kuk, izvadili su kost iz noge i ugradili u kuk. Nakon operacije godinu dana sam ležala u koritu, a iz bolnice sam izašla nakon sedam godina i sedam meseci - priča Draginja.

Jedna noga joj je 10 centimetara ostala kraća. Dobila je invalidninu, a potom stan u Prijedoru.

- Niko ne zna šta će da bude, ali samo molim boga da ne bude nikada rata i da ovi što su bolesni ozdrave - poručuje Draginja, misleći na zaražene koronavirusom.

Njen rođak i predsednik Subnora iz Prijedora Veljko Rodić kaže da je ratna zasluga porodice Bulić od velikog značaja.

- Draginjin otac Đorđo, koji je ubijen u Jasenovcu, bio je nosilac Albanske spomenice, dobrovoljac u Prvom svetskom ratu. Stigao je do Soluna i ostao živ, a rođeni brat Jovan mu je poginuo na putu kroz koji su prošli srpski borci. Doprinos dece Đorđe i Stane Bulić u narodnooslobodilačkoj borbi je takođe ogroman - kaže on.

Autor: Bojana Majstorović