Draginja Bulić (95) iz Prijedora u Drugom svetskom ratu ostala je bez oca, tri brata i sestre, a i sama je obolela, te postala invalid prve kategorije.
Ova starica u desetoj deceniji života tiho, ali jasno priča o tome šta je proživela.
Njeni roditelji Đorđo i Stana Bulić su početak ratnih sukoba dočekali u rodnoj Donjoj Jutrogošti. Imali su 11 dece. Draginja je tada imala 15 godina i bila je aktivna u Savezu komunističke omladine Jugoslavije.
- Imali smo dobre volove i kola, pa sam uz pomoć njih skupljala po selu hranu za partizane. Volovima sam hranu vozila na Vitlovsku, na Kozaru; samo dođem kući, a oni kažu: "Ajde vozi na Karan." Mi omladinci smo za jednu noć požnjeli njivu pšenice u Drakseniću. Njivu je osvetljavala mesečina, a vojska nam je čuvala stražu - priča ona.
Zbeg
Navodi da je tokom ofanzive njena porodica, kao i ostale iz potkozarskih sela, završila u zbegu na Kozari. Tu je gelerom bombe bačene iz aviona ubijena mlađa sestra Kosa, koja je imala 13 godina. Njena porodica je zarobljena na Kozari i odvedena u Jasenovac.
- Logor Jasenovac je bio prepun. Odvojili su muškarce od žena i dece. Tada smo zadnji put videli oca Đorđa. Ubijen je u Jasenovcu. Najstariji brat Niko je odveden u Zemun i ubijen. Ostalu decu su s majkom odveli kod Kutine. Tamo smo podeljeni kod hrvatskih porodica da radimo. Bili smo blizu jedni drugih. Ja i mlađa sestra smo čuvale stoku - priseća se ona.
Osim oca i brata Nike, ubijen je i brat Mirko. Priča da je bio partizanski mitraljezac u Prvoj krajiškoj brigadi.
- Kada su svi išli u proboj, Mirko nije hteo napustiti Kozaru i ići na Manjaču, već se priključio Petoj Kozarskoj brigadi, koja je formirana na Paležu. Kao borac Pete kozarske brigade poginuo je od domobrana 1943. godine u Klašnicama - kaže ona.
Draginja Bulić nije imala dece, ali je decu svojih sestara i braće volela kao svoju; zato je mnogi i poznaju po nadimku Teta. Ona je poslednjih godina nepokretna, ali njeni potomci ne žele da je smeste u Dom za stare. Kažu da je Teta za njih bila majka Tereza i da je zbog svoje dobrote doživela duboku starost. Deci je redovno davala novac, a odraslima poklone.
- Nikada nisam razmišljala da samo ja imam, moraju da imaju i drugi - ističe Draginja.
Navodi da je uvek bila umerena u hrani, a i sada redovno posti sredom i petkom.
Ima četiri razreda osnovne škole, ali je bila veoma pismena i volela je da čita. I sada sa osmehom priča kako su joj medicinski radnici iz bolnice u Stocu na odlasku poklonili roman "Orkanski visovi" i šminku, te ispratili uz pesmu umetničkog društva "Soko" iz Mostara.
Ova BAKA je superfan Novaka Đokovića
Povratak na ognjište
Starijeg brata Dragoljuba, koji je takođe bio partizan, nakon proboja su uhvatili na Kozari, ali pošto je bio u civilnoj odeći odveli su ga u Jasenovac, a potom u Nemačku na rad.
- I danas čuvam dve njegove dopisnice. Prestao je da se javlja krajem 1944. Mislimo da je poginuo u Nemačkoj tokom bombardovanja - navodi ona.
Nakon rata Bulići su se vratili u Donju Jutrogoštu. Kuća je bila spaljena. Draginja je s mlađim bratom i majkom živela u kući šeperuši. Potom je s omladincima gradila prugu Ljubija–Brezičani. Međutim, ratne promrzline u zbegu, zarobljeništvu i pešačenje po snegu do pojasa po nekoliko kilometara na sastanke SKOJ-a, samo u vunenim priglavcima, uzeli su danak. Imala je tuberkulozu kostiju.
Godinama u bolnici
Navodi da je 1949. smeštena u specijalizovanu bolnicu za koštane bolesti u Stolcu.
- Dva puta su mi operisali kuk, izvadili su kost iz noge i ugradili u kuk. Nakon operacije godinu dana sam ležala u koritu, a iz bolnice sam izašla nakon sedam godina i sedam meseci - priča Draginja.
Jedna noga joj je 10 centimetara ostala kraća. Dobila je invalidninu, a potom stan u Prijedoru.
- Niko ne zna šta će da bude, ali samo molim boga da ne bude nikada rata i da ovi što su bolesni ozdrave - poručuje Draginja, misleći na zaražene koronavirusom.
Njen rođak i predsednik Subnora iz Prijedora Veljko Rodić kaže da je ratna zasluga porodice Bulić od velikog značaja.
- Draginjin otac Đorđo, koji je ubijen u Jasenovcu, bio je nosilac Albanske spomenice, dobrovoljac u Prvom svetskom ratu. Stigao je do Soluna i ostao živ, a rođeni brat Jovan mu je poginuo na putu kroz koji su prošli srpski borci. Doprinos dece Đorđe i Stane Bulić u narodnooslobodilačkoj borbi je takođe ogroman - kaže on.
Zašto inteligentni ljudi nemaju sreće u ljubavi?
Autor: Bojana Majstorović