POSLEDNJI OPROŠTAJ NA OČEVIM GRUDIMA: Poginuo sa 14 godina - Niko Kisić o sinu Igoru

Igor je sa nepunih trinaest godina postao jedan od najmlađih boraca Vojske Republike Srpske

Bilo je teških trenutaka, ljudi osuđuju, kažu: ‘Kako si mogao da ga pustiš?’ Pa nisam ga ja pustio, ne bih ga ja pustio nikad.

Niko Kisić ovim rečima govori o sinu Igoru, koji se sa nepunih trinaest godina pridružio Ilijaškoj brigadi Vojske Republike Srpske, a sa četrnaest poginuo. Otac kaže da nije uspeo da ga odgovori od odlazaka među borce, a tek nakon pogibije saznao je šta je sve radio na frontu.

Igor je od detinjstva odskakao od svoje generacije. Bio je radoznao i snalažljiv, sa deset godina naučio je da radi na računaru, a sa dvanaest da vozi putnički automobil. Navijao je za Crvenu zvezdu, pohađao veronauku i redovno odlazio u crkvu. Porodica Kisić je, usled ratnih dejstava, napustila Visoko 1992. godine. Nakon boravka u Čekrčićima, došli su u Ilijaš, gde je Igor često odlazio među borce Samostalnog motorizovanog voda „Vaske“. Majka je pokušavala da ga zadrži podalje od vojnih aktivnosti, ali Igor je želeo da bude uz vojnike.

- On se ponašao kao da mu je 20 godina. Jedne prilike sam došao kasno, otišao sam u kasarnu, a on sedi u uniformi, među vojnicima - priseća se Niko.

Otac, i sam ratni vojni invalid, nije želeo da mu sin ode u rat. Ipak, Igor je sa nepunih trinaest godina postao jedan od najmlađih boraca Vojske Republike Srpske. Poginuo je 3. oktobra 1994. godine, tokom artiljerijskog napada na Ilijaš. Granata je pala u njegovoj neposrednoj blizini, dok se nalazio kod komande voda. Imao je četrnaest godina.

Poslednju noć pre pogibije Igor je proveo uz oca. Legao je pored njega, zagrlili su se, a glavu je položio na njegove grudi.

- Kao da je bio neki oproštaj kojeg nisam bio svestan, a verovatno ni on. Ceo Ilijaš je došao da ga isprati. Svi su ga znali. Svaki dan sam išao na groblje, svaki - svedoči Niko.

Nakon Dejtonskog mirovnog sporazuma, Ilijaš je pripao Federaciji BiH. Niko nije želeo da njegov sin ostane sahranjen na teritoriji koju je porodica morala da napusti. Organizovao je ekshumaciju Igorovih posmrtnih ostataka i njihov prenos u Zvornik, a potom u Bijeljinu, gde je Igor ponovo sahranjen.

Igor je posthumno odlikovan Ordenom Miloša Obilića. Otac kaže da ga nikada neće prežaliti, ali da oseća ponos što se o njegovom sinu govori i što njegovo ime nije zaboravljeno.

Posle svega ovoga ja sam ponosan na svog Igora. Dečak koji je sazreo u tim godinama i video šta se dešava. Ako postoji satisfakcija, neće biti zaboravljen, najmlađi je borac. Ta deca treba da ostanu za istoriju.

Kompletno svedočenje Nike Kisića dostupno je na stranici Memorijalnog centra Republike Srpske.