U Bratunac se NE ZOVE, u Bratunac se IDE

"Neću, mama, da budem izdajica. Hoću da budem sa svojim narodom" - svedočanstvo Bojke i Milorada Perića o sinu Željku.

Negde između sna i stvarnosti, ostala je jedna od najtežih rana koju Bojka Perić nosi više od tri decenije nakon pogibije svog sina Željka. I danas pamti dve noći, jednu uoči Male Gospojine, drugu uoči Velike Gospojine, kada joj se učinilo da je došao kući.

Foto: Memorijalni centar Republike Srpske

Pipam ruke i govorim: "Joj, ovo su ruke moga Željka." Samo me je pomilovao i otišao. Nikad ga nisam usnila da mi nešto kaže.

Taj osećaj da je sin bio tu, nadohvat ruke, a ipak nedostižan, prati je od 12. jula 1992. godine, dana kada je devetnaestogodišnji Željko Perić poginuo u Biljači kod Bratunca.

Porodica Perić potiče iz Opravdića kod Kravice. Milorad, Željkov otac, rođen je i odrastao u tom selu, odakle je kao mlad otišao u Sarajevo. Tamo je zasnovao porodicu sa Bojkom, ali su se nakon nekoliko godina vratili u Bratunac i izgradili kuću. U tom domu odrastali su Željko i njegova sestra Sanja.

Otac ga pamti kao dobrog i vrednog momka, a majka kao dete koje je odmalena volelo rad više nego odmor.

Što god vidi, znao je napraviti. Počeo je sebi gusle da pravi. Volio je da crta, da radi rukama. Nije bio dijete koje sjedi besposleno.

Po završetku srednje škole otišao je na odsluženje vojnog roka u Jugoslovensku narodnu armiju. Služio je u Beogradu, a potom je upućen u Marince u Hrvatskoj, gde je proveo nekoliko meseci na ratištu. Iz tog perioda majka pamti pisma koja su stizala kući.

Mama, otvorio sam peć da ti napišem pismo.

Napisao joj je jednom prilikom, opisujući teške uslove u kojima su živeli vojnici.

Kada se vratio iz Hrvatske, mnogi su mu savetovali da ostane kod rodbine u Srbiji i ne vraća se u Bosnu i Hercegovinu. Međutim, to je za njega bilo neprihvatljivo. Kao obučeni artiljerac i komandir oklopnog transportera priključio se jedinicama Vojske Republike Srpske na području Bratunca. Uoči poslednjeg odlaska na položaj, seća se majka Bojka, više puta se vraćao od kapije. Kao da ga je nešto mučilo.

Rekao je: "Mama, bojim se da će tata poginuti". Dva puta se vraćao od kapije. Kao da je nešto osećao.

Priča majka u svedočenju za Memorijalni centar Republike Srpske.

Uoči tog Petrovdana 1992. godine, otac i sin poslednji put su se sreli. Milorad se vraćao sa položaja na Kunjerku, a Željko se spremao da krene svojoj jedinici. U razgovoru koji je usledio, Željko je izrazio zabrinutost za borce na Kunjerku i strahovao da bi mnogi od njih mogli stradati. Te reči ostale su duboko urezane u Miloradovo sećanje, naročito zato što su se događaji koji su usledili pokazali tragično bliskim njegovim strahovima.

Razgovor na kućnom pragu bio je poslednji susret oca i sina.

Milorad se seća okolnosti u kojima je stradao njegov sin. Prema njegovim rečima, jedinica je tog dana krenula u proboj kako bi pomogla srpskim borcima koji su bili pod napadom.

Muslimani su ih u selu Biljača sačekali u zasedi. Jedan transporter su propustili, a drugi su uništili. Na transporteru je bilo sedamnaest ljudi. Samo trojica su preživela. Željko je među prvima pogođen u vrat i među prvima je poginuo. Posle su padali jedan za drugim.

Svedoči Milorad.

Otac je za tragediju saznao tek kasnije. Sabоrci su pokušavali da mu ne kažu odmah istinu, govoreći da je sin ranjen. Njegovo telo, u prostoriji gde je bilo mnogo poginulih, pronašla je majka Bojka.

Samo je bio pogođen u vrat. Prepoznala sam ga po kosi i rukama.

Od tog dana, godine su prolazile, ali bol nije.

Danas, više od tri decenije nakon njegove pogibije, Milorad i Bojka čuvaju uspomenu na sina koji nije dočekao dvadeseti rođendan. Sećaju se njegovih crteža, gusala koje je počeo sam da pravi, pisama sa ratišta i poslednjih dana provedenih kod kuće. A od svih uspomena, najviše je ostala jedna rečenica koju je izgovorio majci kada ga je molila da ostane na sigurnom:

Neću, mama, da budem izdajica. Hoću da budem sa svojim narodom.

Kompletno svedočanstvo Bojke i Milorada Perića, dostupno je na zvaničnoj stranici Memorijalnog centra Republike Srpske.

Povodom obeležavanja 34 godine od stradanja Srba u srednjem Podrinju i Birču, Memorijalni centar Republike Srpske prikazaće serijal do sada nedovoljno poznatih svedočanstava široj javnosti o stradanju srpskog naroda na ovom prostoru tokom Odbrambeno-otadžbinskog rata.

Svedočanstva će biti objavljivana svakodnevno na digitalnim platformama Memorijalnog centra Republike Srpske. Centralna komemoracija u sećanje na stradanje 3 hiljade 267 Srba srednjeg Podrinja i Birča, biće održana u Bratuncu 4. jula, uz ovogodišnju poruku: U BRATUNAC SE NE ZOVE, U BRATUNAC SE IDE.